Туга у камену

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Момчило Настасијевић


Ни реч, ни стих, ни звук
тугу моју не каза;

А дуге свеудиљ неке
небо и земљу
спаја и спаја лук.


И кренем, и родна коб
све дубље ме корени.

И крикнем,
и у срце као нож рођени зарије се крик.


И крвљу ту па ту
матером у круг.

А свићем са зорама,
а с вечери сетно
нестаје ме за горама.


И немо из твари тугом
објави се друг.

И тугом зацвркуће тица
и зазелени луг.


И секира кад љуто
засече дуб;

и јагњету вук, - кости кад млави зуб;
немо све свему тугом
верни остане друг.


Слобода робу, - одбегнем далеко,
а све дубље ту.

И благослов што гробу
колевци проклетство неко, -
одужити дуг.


Све зове, -
остајем.

Кореном у камену
тузи затварам круг.


Патнику из тиха срца
то чудно пукне зоре цик.

И чудно,
на рамену себи,
светли свој сагледа лик.


Ни реч, ни стих, ни звук
тугу моју не каза.

А дуге свеудиљ неке
небо и земљу
спаја и спаја лук.