Tuga u kamenu
Ni reč, ni stih, ni zvuk
tugu moju ne kaza;
A duge sveudilj neke
nebo i zemlju
spaja i spaja luk.
I krenem, i rodna kob
sve dublje me koreni.
I kriknem,
i u srce kao nož rođeni zarije se krik.
I krvlju tu pa tu
materom u krug.
A svićem sa zorama,
a s večeri setno
nestaje me za gorama.
I nemo iz tvari tugom
objavi se drug.
I tugom zacvrkuće tica
i zazeleni lug.
I sekira kad ljuto
zaseče dub;
i jagnjetu vuk, - kosti kad mlavi zub;
nemo sve svemu tugom
verni ostane drug.
Sloboda robu, - odbegnem daleko,
a sve dublje tu.
I blagoslov što grobu
kolevci prokletstvo neko, -
odužiti dug.
Sve zove, -
ostajem.
Korenom u kamenu
tuzi zatvaram krug.
Patniku iz tiha srca
to čudno pukne zore cik.
I čudno,
na ramenu sebi,
svetli svoj sagleda lik.
Ni reč, ni stih, ni zvuk
tugu moju ne kaza.
A duge sveudilj neke
nebo i zemlju
spaja i spaja luk.