Трубадур (Милорад Митровић)

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Трубадур
Писац: Милорад Митровић





        
Трубадур

I

   Одјекни, песмо моја, подобно гласу буре,
Подобно страсти мојој, која ме вечно гони;
Ил' јекни тужним звуком, кô живот кад се гаси
И самрт види страшну и горке сузе рони.
Стократно пута јекни... И виј се миром ноћи.
Потреси мирис нежни и ваздух овај плави.
И чуће песму моју царица срца мога
И звонку лиру моју, што њене чари слави.
Занеће душу нежну, шкрипнуће прозор тада,
И чућу речи хвале из слатких уста њени';
И док се буде вила последња песма моја,
Лаворов венац с двора бациће она мени.

II

   О, венче славе моје, што сада презрен лежиш,
Тебе сам само сањô у доба снова рани',
И тада срећан бејах и јекну песма моја,
Кô песма младе тице, кад мајски сину дани.
Пево сам песме цвећу, звездама, љупкој зори,
Пево сам живот мили и младост, раја део;
И чу се име моје и сама слава стиже,
И ја сам напред хито, кô небу орô смео.
Ал' кад пред тебе ступих, да певам песме, драга,
Задрхта душа моја, а срце плану јаче;
И док сам збуњен стајô, занесен чаром неба,
Из руку лира паде и јекну, ко да плаче.

III

   И ја сам бегô после. Бегô сам у свет даљни,
Пред срцем бегах својим, да нађем само мира,
Ал' све је заман било. Ти беше са мном свуда,
И само чари твоје слављаше моја лира.
У сјају дана рујна тебе сам, драга, гледô,
О теби снове вио, кад ноћи земљу крише;
Из срца чупам стрелу, а рана јаче боли.
Од тебе бегам даље, а срце цвили више.
А кад се песми предам, да певам љубав своју,
И јекне верна лира од буре мојих јада,
Од свуда пљесак грми, и мени венци лете,
А ја се горко смешим и суза тихо пада.

IV

   И презрех љубав своју и бацих лиру драгу,
И прогнах жуди смртне и варку пусте маште;
И покри риза црна песника твога, драга,
И покри јаде моје и моје снове таште.
Наслоњен на стуб храма топле сам молбе вио,
И душом Богу предан тражио срцу моћи;
И поче прошлост моја да пада и да бледи,
Ко светлост лепих зрака у крилу тамне ноћи.
Ал' срце опет плану. И неста вере моје
И збацих ризу црну, која ме сравни с гробом,
И узех лиру драгу и снова у свет одох,
И дођох теби, драга, да умрем ту пред тобом.

V

   Властелко, душо моја, укажи лице дивно
И слушај песму страсну по ноћи, што се губи.
Последња песма то је. Ал' не мре она само,
Са њоме мре и пада и срце, што те љуби.
Маших се звезде сјајне, што није моја била,
И срушен падам доле ко орô слеп од сјаја,
И слеће анђô смрти, и кида жице с лире,
И мене тамо зове у мирну таму краја.
А када зора сине и распе руже рујне,
И светлост дана крене, да просја ноћни вео,
Тада ме неће бити, и на дну мора сиња
Лежаћу блед и хладан, кô љиљан што је свео.



Извор[уреди]

  • Милорад Ј. Митровић: Песме, СКЗ, Београд, 1910, стр. 56-58


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милорад Митровић, умро 1907, пре 113 година.