Trubadur (Milorad Mitrović)

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Trubadur
Pisac: Milorad Mitrović





        
Trubadur

I

   Odjekni, pesmo moja, podobno glasu bure,
Podobno strasti mojoj, koja me večno goni;
Il' jekni tužnim zvukom, kô život kad se gasi
I samrt vidi strašnu i gorke suze roni.
Stokratno puta jekni... I vij se mirom noći.
Potresi miris nežni i vazduh ovaj plavi.
I čuće pesmu moju carica srca moga
I zvonku liru moju, što njene čari slavi.
Zaneće dušu nežnu, škripnuće prozor tada,
I čuću reči hvale iz slatkih usta njeni';
I dok se bude vila poslednja pesma moja,
Lavorov venac s dvora baciće ona meni.

II

   O, venče slave moje, što sada prezren ležiš,
Tebe sam samo sanjô u doba snova rani',
I tada srećan bejah i jeknu pesma moja,
Kô pesma mlade tice, kad majski sinu dani.
Pevo sam pesme cveću, zvezdama, ljupkoj zori,
Pevo sam život mili i mladost, raja deo;
I ču se ime moje i sama slava stiže,
I ja sam napred hito, kô nebu orô smeo.
Al' kad pred tebe stupih, da pevam pesme, draga,
Zadrhta duša moja, a srce planu jače;
I dok sam zbunjen stajô, zanesen čarom neba,
Iz ruku lira pade i jeknu, ko da plače.

III

   I ja sam begô posle. Begô sam u svet daljni,
Pred srcem begah svojim, da nađem samo mira,
Al' sve je zaman bilo. Ti beše sa mnom svuda,
I samo čari tvoje slavljaše moja lira.
U sjaju dana rujna tebe sam, draga, gledô,
O tebi snove vio, kad noći zemlju kriše;
Iz srca čupam strelu, a rana jače boli.
Od tebe begam dalje, a srce cvili više.
A kad se pesmi predam, da pevam ljubav svoju,
I jekne verna lira od bure mojih jada,
Od svuda pljesak grmi, i meni venci lete,
A ja se gorko smešim i suza tiho pada.

IV

   I prezreh ljubav svoju i bacih liru dragu,
I prognah žudi smrtne i varku puste mašte;
I pokri riza crna pesnika tvoga, draga,
I pokri jade moje i moje snove tašte.
Naslonjen na stub hrama tople sam molbe vio,
I dušom Bogu predan tražio srcu moći;
I poče prošlost moja da pada i da bledi,
Ko svetlost lepih zraka u krilu tamne noći.
Al' srce opet planu. I nesta vere moje
I zbacih rizu crnu, koja me sravni s grobom,
I uzeh liru dragu i snova u svet odoh,
I dođoh tebi, draga, da umrem tu pred tobom.

V

   Vlastelko, dušo moja, ukaži lice divno
I slušaj pesmu strasnu po noći, što se gubi.
Poslednja pesma to je. Al' ne mre ona samo,
Sa njome mre i pada i srce, što te ljubi.
Maših se zvezde sjajne, što nije moja bila,
I srušen padam dole ko orô slep od sjaja,
I sleće anđô smrti, i kida žice s lire,
I mene tamo zove u mirnu tamu kraja.
A kada zora sine i raspe ruže rujne,
I svetlost dana krene, da prosja noćni veo,
Tada me neće biti, i na dnu mora sinja
Ležaću bled i hladan, kô ljiljan što je sveo.



Izvor[uredi]

  • Milorad J. Mitrović: Pesme, SKZ, Beograd, 1910, str. 56-58


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Milorad Mitrović, umro 1907, pre 114 godina.