Три јегуље

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

Бијаше један рибар, који једном за три дана засобице ништа друго не могаше ухватити у мрежу него само по једну јегуљу. Ухвативши треци дан трецу јегуљу, наиједи се и реце: "Враг узео и овако рибање, кад се ништа друго не ухвати него по једна јегуља." У то једна од оне три јегуље проговори и реце му: "Немој тако, јадан цоеце, проклињати; ти не знаш шта си ухватио; ти си ухватио за се велику срецу, него закољи једну од нас три и прекини на цетверо, па један комад дај жени да изије, други куцки, треци кобили, а цетврти усади више куце: ондар це ти родити жена два близанца сина, куцка окотити два пса, кобила ождријебити два ата, а више куце изникнуце ти двије сабље златне." Послуша рибар јегуљу и уцини све како му је она рекла, и све му се ово догоди прве године: роди му жена два близанца, куцка два хрта, кобила два ата, а више куце му изникну двије сабље. Кад му синови приспију у нека доба година, један од њих два реце оцу: "Тата! видим да си ти цоек сиромах и да нас не можеш хранити, него ја цу узети једнога коња, једнога пса и једну сабљу па одох по свијету: млад сам, зелен сам, па де ми глава ту ми храна." Рекавши ово оцу обрне се к брату говореци: "Брате с Богом! ја подох главом по свијету, цувај куцу и ради о користи, оца поштуј; и ево ти ова боцица пунана воде, држи је при себи, а кад видиш да ти се вода у њој замути. знади ондар да сам ти погинуо." Ово изреце те отлен свој пут. Ходајуци по свијету доде у некакав велики град и шетајуци крозањ упази га царева шцер, и уњ се смртно заљуби и реце оцу цару да га зове у куцу, те је он послуша. Када ови младиц уљезе у царски двор, и девојка каде га добро сагледа и упази сабљу, пса и коња да је све мимо и шта на свјету лијепо, још се вецма заљуби и оцу реце: "Тата! ја хоцу вјенцати овога младица." На ово цар пристане, а ни младицу не би жао, те ствар погодена: вјенцају се по закону. Једно веце стојеци он са женом својом на прозору, угледа не далеко од куце некаку велику гору де сва у великоме пламену пламти, па упита жену шта је оно, а она му одговори: "Не питај ме, господару! оно је цудовита гора, што преко дан сијева а по ноци гори, и когод к њој поде да види што је, остане у они трем мутав и на оно мјесто удурецен." Он ње не слушајуци узјаше на свога коња, припаше своју сабљу и поведе свога пса, те пут ове горе. Кад доде у гору, упази једну бабу де сједи на једном камену станцу, и држи у једној руци штап, а у другој некакву траву. Тек што бабу види, упита је што је ова гора овака, а она му реце да приступи напријед пак це знати. Он приступи и баба га уведе у некаку авлију оградену костима јунацкијем, а по авлији толики људи мутави и удурецени стоје. Тек пошто у ову авлију уљезе, остаде и он и коњ му и пас мутав и окамени се на ономе мјесту де се нашао. У та исти трем замути се брату му боцица воде, те он јави оцу и мајци да је његов брат а њихов син мртав, и да га иде тражити; те он од мјеста до мјеста, од града до града, док нанесе га среца у онај исти град и пред царев двор. Када га цар угледа, ухвати муштулук шцери говореци јој: "Ево ти мужа!" Она истрци, и видеци девера који бијаше исто као брат, као да си јабуку разрезао по наполи, а видеци истога коња, истога пса, исту сабљу, притрце обоје и цар и шцер к њему и поцну га љубити и у куцу водити мислеци цар да му је зет а шцер му да јој је муж. Ови детиц зацуди се овој њиховој љубави, досјети се да су га узели на мјесто брата, те се и он стане показивати као да је њезин муж и царев зет. Кад је било к вецеру, поду лијегати, и жена га као мужа зовне шњоме да леже, но он тек што леже, извади сабљу и стави је измеду себе и ње. Она му се зацуди шта му је, а он јој реце да му се разбио сан, пак се дигне, стане на прозор, па ону цудесну гору кад види, упита је: "Ма жено моја! кажи ми што она гора гори." Она му одговори: "За Бога, да ли ти нијесам још ону вецер казала каква је гора." "Како каква је?" упита је он опет, а она му одговори: "Да когод онамо поде, остане мутав и удурецен, пак сам се била препала да нијеси поцем онамо пошао." Цувши он то, досјети се јаду, те једва доцека доклен му дан доде. Кад свану, он узјаше на свога коња, припаше сабљу и поведе пса па се упути к оној гори, те кад опази ону бабу, извади сабљу и насрне с коњем, а надршка пса, не говореци ни ријеци. Баба се препане и повице да је не посијеце. "Брата ми на двор!" повице он. Онда му баба доведе брата и поврати му говор и душу. Кад се браца видеше и за здравље распиташе, крену пут дома. У путу реце брат који бијаше удурецен: "Ах брате за Бога, дај да се повратимо и да избавимо оне људе који су затрављени као што сам и ја био." Те тако и ураде: поврате се и ухвате бабу, те јој отму ону траву и поцну мазати оне људе док сви говорити и мицати се поцеше. Кад тако сви који су онде затрављени били оживе, убију ону бабу, те ова два брата к царевој куци а остали сваки својој; и лаж чуо, лаж казао, и Бог ми те веселио!

Извор[уреди]

  • Караџић, В. С. 1870. Српске народне приповијетке, друго умножено издање. Беч, у наклади Ане, удовице В.С. Караџића. стр. 116–119.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Вук Стефановић Караџић, умро 1864, пре 155 година.