Три девојке цвеће посадиле,
Брдом смиље, долином ковиље.
Навади се момче нежењено,
Девојкама цзеће потргало.
Три девојке мрежу направише, 5
Ухватише момче нежењено!
Онда цуре вијећ вијећале,
Како ће га бити и мучити!
Једна вели „да га закољемо“,
Друга каже „да га обесимо“, 10
Трећа рече „да га утопимо!"
Ал’ говори момче нежењено:
„Не лудујте, лијепе ђевојке,
Не лудујте, када луде нисте!
Риба нисам, да ме утопите, 15
Јагње нисам, да ме закољете,
8ећ сам јунак да ме објесите,
О зло дрво, ђевојачко грло!“
Насмеја се делија девојка,
Па говори момку нежењеном: 20
„Та се казна усвојит не може!
Кад би тако цуре дозволиле,
Сви би момци повешани били!“[1]
Забележено 30. VI 1949. год. у Београду од Душана Добричанина, истакнутог народног гуслара. Он је озу песму чуо од чувеног народног гуслара Петра Перуновића.
