Три путника
| Три путника Писац: Светозар Ћоровић |
Три витеза одабрана, лавског срца, дивске снаге,
Кренуше се у бој свети, због слободе своје дра́ге.
Кад су били насред поља, на ноћишту прво вече,
Најстарији витез тада друговима својим рече:
„Ја се кренух у бој страшни, а у тузи и у јаду
Код куће сам оставио своју лепу, љубу младу.
Погинем ли млађан сада, — ја вам, друзи, нећу крити,
Све страхујем и бринем се: шта ће с њоме тужном бити?”
Проговара витез други: „Заборави љубу, брате,
Јер она ће, кад се уда, заборавит’ брзо на те.
Ал’ ја имам сеју добру, коју љубим силно тако,
Њу оставих дома саму и за њу се бојим јако.”
Трећи витез погледа их, па с уздахом проговори:
„Немој да те зарад сеје нити брига, ни јад мори.
И она ће наћи војна и пашће му око врата,
А тако ће лако моћи заборавит’ тебе, брата.
Ал’ ја имам мајку своју, којој бијах цигла нада.
Њу оставих дома тужну и за њу се бринем сада.
Јер ако јој не вратим се, знам, како ће њојзи бити, —
Гробак ће јој хладни само ра̏ну ову изл’јечити.”
Извор[уреди]
1896. Бранково коло за забаву, поуку и књижевност. Година II, број 5, стр. 146.
|