Три књиге и краљевић Марко

Извор: Викизворник


Три књиге и краљевић Марко

Синоћ Марко вечерао с мајком,
Сува крува и водице ладне,
До ујутру три га књиге стигле:
Једна књига од била Будима,
А друга је ерцега Стипана, 5
Трећа књига бана Свилаина.
Та која је од била Будима,
Она књига заповида Марку:
Краљ Будимски жени сина свога,
Кума куми краљевића Марка. 10
А која је ерцега Стипана,
Она књига заповида Марку:
Ајдер Марко за цара на војску.
А која је Свилаина бана,
Бане Марка зове на мејдане: 15
К. . . . . сине краљевицу Марко,
Да ти мени на мејдан изиђеш,
Ако ли ми баш изајти нећеш,
Послат ћу ти прелу и вретено,
И три оке биела месира, 20
Па ми преди гаће и кошуљу,
Напреди је донеси је Марко,
Донеси је па је кроји на ме,
Што остане то у сандук слажи,
Па с удаји ко млада дивојка.“ 25
Пита Марко Јеросиме мајке:
„Јеросимо, стара моја мајко,
„Куд ћу сада, на коју ли страну?
„Ево краље на кумство зазива,
„Ево књига за цара на војску, 30
„Ево бане зове на мејдане?“
Ал' бесиди Јеросима мајка:
„Чедо моје, краљевићу Марко,
„Добро б' било кумовати краљу,
„Добро б' било за цара на војску, 35
„Нејди Марко бану на мејдане.
„У бана су виле посестриме,
„А у Марка виле посестриме,
„Силне ће се ударити виле,
„Велик ћете зејам починити, 40
„Да сву церну гору поломити,
„Вира моја тверђа од камена,
„Један ће вас изгубити главу!“
Ал' бесиди краљевићу Марко:
„Ој старице, моја мила мајко, 45
„Волим данас изгубити главу,
„Нег срамоту на себи носити!“
Пак он седла коња шаренога,
Седло меће шаре поиграва,
Уздом жвали ђинђири му звече, 50
Калпак меће, перје му трепеће;
Са земље је на њег ускочио,
Веће му се шаре помамио,
Зуби гризе а ушима стриже.
Јаши Маре прике поља равна 55
Па се својим Шарцем договара:
„Шарцу коње, десно крило моје,
„Би л' се мого поуздати у те
„И у твоје ноге све четири?
„Проминит ћеш данас господара 60
„Јашит ће те вира некерштена.“
Ал' му Шаре тијо одговара:
„Господару, делибаша Марко,
„Пусти мени на слабину узду,
„Да кајаси по колини туку, 65
„Па се держи седла и серсана,
„Па рривати гриву за стримена,
„Само гледи, што ти Шаре ради.
„Кад је ока зоби дукат била,
„Сви јунаци коњма узмакоше, 70
„Ти си мени примицао Марко,
„Како сам те Марко запантио;
„Та ја нисам зоби пожелио.“ —
Кад се к . . . Шаре разиграо,
Девет копљах у висину скаче, 75
А дванаест мало понаприда,
Из зубах му зелен пламен иде.
Слетише се виле посестрине,
Ништо мало, деведесет вилах,
Око њега стравоту справише, 80
Из ноздерва студен витар пири,
Из очију град и киша најде,
Из копит му муње сијеваше,
Из ушију громови пуцаше,
А из гриве бумбул птица пива, 85
А на сапу мудра видра игра,
А у седлу сиди јунак Марко.
На далеку угледа га бане:
„Мили Боже, на свему ти фала,
„Одкуд мраци, одкуд ли облаци, 90
„Од Призрена биелога града.
„Или се је разљутио Марко,
„Ил' је свога коња разсердио?
„Од мејдана данас ништа нема.“
Прид Марка се изшетао бане, 95
По га љуби у скут кабанице,
И у земљу гди ципелом стаје.
„Делибаса, господаре Марко,
„Немој узет главу на мејдану,
„Рујна ћу те напојити вина, 100
„А гди т' чујем за трагове, Марко,
„Нећу т' Марко прилазити трага.“
Ал' бесиди краљевићу Марко:
„К . . . . кучко, Свилаине бане,
„Ако те је и була родила 105
„И Марка је танена Влаиња!
„Потурице, де набани на ме,
„Данас хоћеш изгубити главу,
„Лако ти је рањена посићи,
„И нејаку савезати руке, 110
„Дер савежи бега Одилега,
„Који иде мору по Морави
„Гди Морава у море удира
„Дер савежи Шестокриловића,
Који носи до девет мачева, 115
„И десетог перног буздована,
„Који важе за стотину ока;
„Дер јунака краљевића Марка,
„Који носи стриље Татаркиње,
„Који јаши Шарца виловита. 120
„К . . . . кујо Свилаине бане!
„Нисам жена да ти гаће предем,
„Нит дивојка да ти се удајем,
„Већ сам јунак да се огледамо.“
Вади Марко сабљу демешкињу, 125
Сину пуста кано мисечина.
Па завати Свилаина бана,
Оста бане на пољу лежећи;
Оде Марко гором пивајући
На дебелу Шарцу играјући. 130
Кад је био у по горе равне,
Ал' ето ти вила посестрима:
„Давор Марко, мој сиви соколе,
„Ево теби позлатјена ћорда,
„И ево ти јакост на мејдану, 135
„Да побијеш тко за сабљу није.“
Чим је Марко ричи разумио,
Припасо је посестриме ћорду;
Па он иде к равному Будиму,
Па кумује краљу Матијашу. 140
Липо га је кума даривала,
Дала му је кошуљу везену,
Више злата него танка платна.
Липо ју је даривао Марко,
Дао јој је иљаду дукатах, 145
Нека знаде да кума имаде
Нигди тамо у земљи каурској
У Прилипу биелому граду
Та липога рода краљевога. —
Иде Марко за цара на војску. 150
Кад је било око поле пута,
Ал' на путу седам вила седи
Седам вила, седам посестрима
Свака му је поништо донила,
Што ће требат у царевој војсци. 155
Кад је Марко дарове примио,
Липо се је вилам зафалио,
Зафалио и све посестрио.
Па он иде у цареву војску.
Веже Шарца шатору на врата, 160
Стаде Марко с царом вино пити;
Ал пролазе јањичари Турци,
Па све Шарца пљешћу по ункашу:
„Мили Боже, да дебела Шарца!
„Још овака у каурској фале 165
„У Прилипу биелому граду.
„Ако ј' ово краљевића Марка,
„Мухамеде изнеси нам главу!“
Зато Марко хаје и нехаје.
Вучју капу на очи навлачи, 170
Сабљу бритку прико крила прича.
Ал' бесиди цар турски Мурате:
„Чедо моје, Краљевићу Марко,
„Та што капу на очи навлачиш?“ —
„Горе очи цара гледајући.“ — 175
„А што сабљу прико крила причаш?“ —
„Та да нам се незаметне кавга.
»Ако нам се баш заметне кавга,
„Тежко оном тко сиди до Марка!“
Цар измиче а Марко примиче, 180
Тира Марко цара до дувара,
Кад под царом понеста дивана,
Скочи царе на ноге лагане,
Склапа царе обе своје руке:
„Немој сине, краљевићу Марко, 185
„Немој м' узет главе на мејдану!
„Рујним ћу те напојити вином,
„Ево теби Цариграда мога,
„Па се рани и ода зла брани.“
Ал' бесиди краљевићу Марку: 190
„Љуто ме је заклињала мајка,
„Да на празно ја сабље невадим,
„Гди је јунак окервити нећу.“
Махну сабљом одсиче му главу,
Оде Марко у Прилипа града. 195
Пивајући Шаре играјући
Па се фали Анђелии љуби:
„Анђелио, вирна љубо моја,
„Ево мени везена кошуља,
„Та што ме је кума даривала. 200
„Ево мени потајно оружје,
„Што су мени виле даривале.
„Ја сам цара, моја вирна љубо,
„Ја сам цара липо даривао,
„И Бана сам липо даривао, 205
„Даривао и благосивао.
„Остали су чувајући страже
„Без промине дока је крајине.“ — 208

Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg



Референце[уреди]

Извор[уреди]

Народни славонски обичаји, сабрани и пописани од Луки Илићу Орјовчанину; У Загребу тискане: код Фрање Суппана, кр. пов. књиготискара и књиготерзца, 1846., стр. 284-289.