Тренодија
| Тренодија Писац: Захарије Орфелин |
в мир человјека вшедшаго а от всјех, и својствених, презренаго
Знају причину сјетоват бољно,
вес ја грозју сја в мисли довољно,
бо как родил сја,
на свјет јавил сја,
то мње бједа,
то мње бједа.
Ах, сам начаток бил мње нешчастљив,
что ја родил сја, всјак бил завистљив:
вси удручали,
дихат не дали
мње бједному,
мње бједному.
Хромо шчастије моје бивало
и чисто в свјетје оно згибало;
кто мене љубил,
но в том не пребил,
измјењајас,
измјењајас,
Ашче ли кому ја приклоњу сја,
злобној трудит сја да разлучу сја:
вес он завистљив,
да би ја шчастљив
с кого не бил,
с кого не бил.
Радујет сја он когда ја паду,
с чијеј клевети попанус в бједу:
да не востану
в шчастија страну
крјепко стрежет,
крјепко стрежет.
И отечество уж, ненавидит,
ибо в њем бољшој тут мње завидит,
жит в том не даја,
всјуду гоњаја
опшчој Зоил,
опшчој Зоил.
Ах, бједа моја, бједа повсјуди!
Њет мјеста нигдје гдје живут људи
да би мње жити
и себе свити
за њекој ден,
за њекој ден.
О чем ни начну бједној пешчи сја,
да би с честију чего с дожит сја,
все худо идет,
шчастија не видјет
никако же,
никако же.
Pјекоју шчаст'је једному пливет,
иној в шчастију чрез вес вјек живет,
а ја как приспјел,
того не имјел,
ах, кромје бјед,
ах, кромје бјед!
Фарисејској дух живет шчастљиво,
а смирен митар ненавистљиво,
что он постојан
и непреломан
в словје живом,
в словје живом.
Јест ли на свјетје такој человјек
как ја, нешчастљив, чрез вес, ах, мој вјек!
Куда ни појду,
добра не знајду,
бједу же всјуд,
бједу же всјуд.
Љубов с добрими вси не навидјат,
зломисљат серцем, отом завидјат,
разрушит тшчат сја
и всјем хваљат сја
мене згубит,
мене згубит.
И се печално нужно јест тужит
что свјет великој, а мње нигдје жит;
куда ли појду,
попаду в бједу
у всјех људеј,
у всјех људеј.
Но тамо добрје, там’ изрјадној свјет,
там’ жити благо, там’ гдје мене њет,
куди ж’ верну сја,
Злоб не мину сја
ја пребједној,
ја пребједној.
1762.
Извор[уреди]
- Лесковац Младен, Антологија старије српске поезије, Матица српска, СКЗ, Нови Сад, 1964, стр 41-43
|