Трагедија
Је си л' ти то, драга, што плачеш у мени
И јецаш за мноме? Ох, лутање жеља
У овој ноћи с треперењем звијезда
Боном чине душу! – Срце ми је пуно
И плача и смијеха, радости и туге,
Све у исто доба; ја сам чисто болан.
Сустô сам од свијета, од људи, од себе;
Нешто грца, јеца у сред мојих груди ...,
Но у оку моме јоште суза нема;
Тек ми мутан поглед, плаше ме се људи –
Драга, да ли ти то јецаш усред мојих груди?
– Зелено и густо орахово грање
Пред прозором мојим заплело се чудно,
Кроза њ видим звијезде, ноћ и небо будно,
А с његовим шумом чујем како јеца
Суморна ријека ...! Ја на тебе мишљах ...
... Да, ти си то, драга, ти мој Бог, мој живот;
Ти си мисô моја, ти тренуци моји,
Непојмљиви, силни! Ја живим у теби!
Ја сам љубав само, друго не знам бити.
Сав свијет је за ме нешто што не треба
Без тебе, – а с тобом, у етеру чистом,
Чиста мисô нека, живот без живота ...!
Ја сањам о теби ...! Но гле, сухи листак
Кроз отворен прозор на усне ми паде! –
Драга, авај, чу ли мој очајни врисак,
Кад баш у том трену пољубац ми даде ...?
