Топлица Милан ослободио побратиме

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу


Топлица Милан ослободио побратиме

Сва три пила побратима вино
У пространу гору Романију,
У планину под јелу зелену.
Прво ти је Топлица Милане,
А друго је Краљевићу Марко, 5
А треће је војвода Милошу.
Тада Милош зађе бесједити:
„Видите ли моја оба побра,
„Четовасмо и ајдуковасмо,
„Што добисмо у вину пописмо, 10
„У црвеној свити раздријесмо;
„Четовасмо браћо моја драга,
„Од Митрова до Ђурђева дана.
„А кад честит Дмитров данак дође,
„Свачему се указаше трази, 15
„А највише вуку и хајдуку!"
Рече таде војвода Милошу:
„Благо вама оба побратима,
„Ви имате кућу и баштину,
„А ја куће ни баштине немам, 20
„Ни код куће сада винограда,
„Не знам зиму ђе ћу претрајати
„И ђе ли ћу на зиму панути,
„Да претрошим себе и ждралина!"
Рече тада Топлица Милане: 25
„Побратиме, војвода Милошу,
„Ми ајдемо у Србију стару
„У Топлици бијеломе граду,
„На бијелу Миланову кулу
„Ждрала везат’ за јасли камене, 30
„Натаћи му од свиле зобницу,
„А сипат’ му јечам и пшеницу,
„А ми побро на бијелу кулу.
„Да пијемо изобила вина
„И гледамо је ли земља мирна!“ 35
А рече му Краљевићу Марко:
„Побратиме, војвода Милошу,
„Ми ајдемо у Прилепу граду,
„Свезат ждрала за јасли камене,
„Натицат’ му од свиле зобницу, 40
„А сипат’ му јечам и пшеницу,
„А ми побро на бијелу кулу,
„Да пијемо излобила вина,
„Да видимо је ли земља мирна!"
Тада рече војвода Милошу: 45
„Вала вама оба побратима,
„На бесједе и љуцко поштење,—
„Зовете ме на своје дворове
„Но ми није ждралин научио,
„Отресине јести иза коња; 50
„Но ћу ићи низ росно приморје,
„Па ћу тражит’ шарене анове,
„Анове ћу тражит’ и каване,
„Издријећу сабљу од мегдана
„И голу ћу држат’ преко крила, 55
„Крива ће ми доносити вина,
„Неђе платит’, а неђе неплатит’,-
„Од Митрова до Ђурђева дана.
„Ако м' оста на рамену глава
„О честиту Ђурђевоме дану 60
„И кад честит Ђурђев данак дође,
„Да се браћо састанемо ође,
„Четовати ка смо научили!“
И то рече на ноге скочио,
Па ждралина коња окрочио, 65
И ето га низ росно Приморје.
Ђе гој дође ану и дућану,
Голу сабљу рани преко крила,
Иште Милош: „Да пијемо вина!"
Неђе плати, а неђе неплати, - 70
Рече тада војвода Милошу:
„Паре немам, цар ме не познава!"
Намера га нанијела била,
До Леђена града бијелога.
А кад дође Леђену на врата, 75
Сретоше га четири џелата:
„Стан' делио, коња пожелио,
„Као што си главу изгубио,
„Ти нијеси путе погодио,
„Да уљезеш Леђену на врата, 80
„Без изума од Леђена краља,
„Великога Мијаила бана!“
Кад разуми војвода Милошу
Он нанесе мрње на обрве
Обрвице до на трепавице, 85
Трепавице до на јагодице,
Јагодице на два мрка брка,
Па подиже брке од рамена,
Ка и соко крила од кољена,
Одмах Милош очима замути, 90
Готово му сузе ударити,
Па погледа мрко на џелате.
На бедри му гадарија шкрину,
Из руке му посјеклица сину.—
А каква је не остала пуста, 95
Ка што неће у Бога се надам,—
Све се сјајка ка на исток сунце.
Окрену се и тамо и амо,
Пушти узду на ждралину своме,
На јабуку узду ударио, 100
Па овако зађе бесједити:
„Чујете ли, Леђански касапи,
„Кудије је Милош налазио,
„Свакијем је путем пролазио
„И данас ћу у Бога се надам!" 105
Окрену се и тамо и амо,
Сва четири посјече џелата
И он мину Леђену на врата.
Нагна коња ускијем сокаком,
Колико га ћера полагано, 110
Е је пусту ђиздин попуштио,
Из калдрме искаче камење,
А све бије младе базрђане,
А грађане на бојеве горње,
Те гледају коња и јунака. 115
Па бесједе грлом бијелијем:
„Турака је доста налазило,
„Царевијех паша и спаија
„И јунака српскијех делија,
„Овакога није ниједнога; 120
„Оштро збори, криво погледује,
„Ка да пламти од облака муња,
„Пали су му до оружја брци,
„Ка да јање у зубима вуче,
„Живо мртво, ама не одрто!" 125
Милош прође кроз градску капију,
Коња пољем леђанскијем зајми.
Колико га ћера полагано,
По шест копља у висину скаче,
По дванајест равна поља прима. 130
Докле дође на воду Неретву
И ту тридест ђевојака нађе,
Бијељаху на Неретви платно.
Њима Милош божју помоћ викну.
Свака скочи на ноге лагане 135
И с ногу му помоћ прихватила,
Пред Милошем поклон учинила.
Међу собом сташе говорити:
„Силна коња, а добра јунака,
„А знаде ли кукала му мајка 140
„За ђевојку Мијаила краља,
„Е ће она с кочијама поћи
„У неђељу која прва дође.
„У крило јој тепсија дуката,
„А у руке јабука од злата!“ 145
То разуми војвода Милошу
И мимо њих проћера ждралина,
Докле дође до пјане механе,
До механе крчмарице Маре
И ту своју посестриму нађе. 150
Он почину неколико дана.
У неђељу која прва дође,
Тек свануло и сунце грануло,
Нешто му се даде погледати
На сред поља запрети конопи, 155
Два конопа од сувога злата.
Кад погледа хиљаду бећара,
Сваки јаше коња јаићега,
А за њима три добра јунака.
Они јашу три коња гаврана 160
И три мача носе у рукама,
Надигли их право у облаке,
А за њима четири алата,
А на њима четири јунака
И за њима три коња зелена, 165
А на њима три добра јунака.
И погледа Рељу крилатога,
Са сред Босне од Нова Пазара
На голуба коња крилатога,
А за њиме Арапине црни, 170
Од Видина бијелога града
И он јаше бедевију суру,
Голу сабљу носи у рукама.
Све то гледа војвода Милошу,
Па запита своју посестриму: 175
„Сестро моја по божјему суду,
„Што је оно пољем зеленијем,
„Ко се оно преко поља креће,
„Куј су њему испанули пути?“
Тада рече крчмарица Мара: 180
„О, Милошу, Богом побратиме,
„А знадеш ли, мој соколе сиви,
„За ђевојку Мијаила краља,
„Од Леђена бијелога града,
„На капије истура ђевојку, 185
„Цуру дивну Анђелију младу,
„Друг јој није ни у гору вила.
„У крилу јој тепсија дуката,
„А у руци јабука од злата;
„Ено иде хиљаду бећара, 190
„А да грабе кола и ђевојку;
„Три су врана од Беча ћесара,
„Три зекана краља Мартијана,
„Три алата Московске царице.
„А познајеш Рељу од Новога, 195
„Од Новога града бијелога
„И за њиме арапина црна
„На кобилу виту бедевију,
„Од Видина и од Варадина!
„Но Милошу, Богом побратиме, 200
„Јеси л’ ждрала заморио твога,
„Мореш ли се поуздати у се
„И у твоје соколово перје
„И ждралина коња од мегдана,
„Да уграбиш на трку ђевојку!" 205
Сви бијаху на сред поља равна,
Тада Милош поклопи ждралина,
Једном рече: Збогом посестримо!"
Она њему: „У добри час пођи!“
Пушти ждрала пољем зеленијем, 210
Главу држи према господару,
А све пјене преко њега тура
На јатове ка и голубове,
На јатиће ка и голубиће.
Кроз гриву му пролијећу виле, 215
На гриву му пишти соко сиви,
А на нос му модар пламен веже;
Колико се положио пусник,
Колани му мијешају траву,
Бакрачлија црну земљу гризе, 220
По шест копља у висинке скаче,
По дванајест равно поље прима.
Сви сеире коња и јунака.
Он размину четири алата,
Сва четири московске царице, 225
Три зекана краља Мартијана
И на њима три добра јунака
И размину Рељу од Пазара
На голубу коњу крилатоме
И размину хиљаду бећара,— 230
Пред бећаре Црни Арапине,
На кобилу виту бедевију,
Размину га војвода Милошу.
А кад виђе Арапине црни,
Он наћера виту бедевију, 235
Па овако зађе бесједити:
„Сератлио, што си наклопио,
„Што си свога коња заморио,
„Што опучи таквога ајвана,
„Јазук ти је коња штетовати, 240
„Мало грђе него мушку главу;
„Било капа, биће ђевојака,
„Падоше му плоче све четири!“
Кад погледа војвода Милошу,
Кад погледа збиља попадале. 245
Виче Арап што га грло служи:
„Не, делио, коња пожалио,
„Што штетова таквога ајвана,
„Јазук ти је коња штетовати,
„Мало грђе него мушку главу, 250
„Пукоше му обадва колана!"
Таде Милош зађе бесједити:
„Што ме лажеш, Арапине црни!"
Па му више зулум учинио,
Он привати плетену канџију 255
На њојзи је седамнајест струка
И на њојзи седамнајест пуца
И четири пуца од тубака.
Ћера ждрала по сред поља равна,
Ето Милош дође до кочија, 260
Пристиже га Арапине црни.
Окрену се војвода Милошу,
Дрмну њему кабаница црна,
А сину му димишкија крива
На Арапа нестанула глава 265
И привати руком за кочије.
А да видиш Мијаила краља,
Он повикну хиљаду катана,
Под мушкетом и под бајонетом,
Саколише, па га ухватише, 270
Узеше му сабљу и оружје;
Свезаше му наопако руке,
Турише га у ледна зиндана,
У тавницу кућу од камена,
У којој је вода до кољена, 275
У дубину стотину лаката,
У ширину ни четири нема,
Грдно сјести, а лећи никако.
Милош крупно мисли у памети,
Ту тамнова за неђељу дана. 280
Нешто му се даде погледати,
Кад он виђе Тому Латинина,
Латинина Тому барјактара:
„Примакни се, Богом побратиме,
„Примакни се прозору на врата, 285
„Имам нешто с тобом говорити,
„Донеси ми дивит и артију,
„Да ја пишем ситну бурумтију!"
Донесе му дивит и артију
И даде је војводи Милошу. 290
Таде Милош ситну књигу пише,
На артију слова запучио
И на њојзи печат ударио,
Па овако побратиму каже:
„Побратиме, Томо барјактаре, 295
„Ја те Богом великијем кумим,
„Није воља но невоља љута!
„Ти привати књигу шаровиту
„И прегази земље и градове
„И ето ти дванаест дуката, 300
„Докле дођеш у земљу Србију,
„До Прилипа бијелога града,
„До мојега побратима Марка.
„Предај њему књигу шаровиту,
„Он ће виђет’ што му књига пише, 305
„Не би ли ме кад гој избавио,
„Из тавнице куће од камена,
„Овђе ће ми кости окапати!"
Он привати књигу шаровиту
И прегази земље и градове, 310
Докле дође у земљу Србију,
У Прилипу бијеломе граду,
Међу акшам и међу јацију,
Кад је ноћца на земљу панула.
Сио Марко да вечера с мајком. 315
Он задрма зенћиром на врата,
Тешка алка, а гвоздена врата.
Таде рече Краљевићу Марко:
„Који алком удараш на врата,
„Без изума Краљевића Марка, 320
„Куцнула те сабља иза врата,
„Као што те ноћас, ако Бог да!“
Рече тада Тома барјактаре:
„Каурине, Краљевићу Марко,
„Књигоноша нигда није крива, 325
„Нит’ је крива, нит’ је погинула!
„Ја ти носим књигу шаровиту,
„Од Србина војводе Милоша,
„Из Леђена бијелог града,
„Запануо Милош у тавницу!“ 330
Марко сестру Јелу зовијаше,
Она Томи отворила врата,
Ширимице обадва каната.
Ето Тома на бијелу кулу.
Кад ижљеже на бијелу кулу 335
И он Марку добар вече виче,
А Марко му помоћ приватио,
Он пред Марка поклон учинио,
Истури му књигу шаровиту.
Он на књигу печат саломио, 340
Низ артију слова размотрио,
А вечеру Марко оставио
И топле га сузе попадоше.
Таде мајка запитала Марка:
„А што ти је, мој од срца сине? 345
„Окле ти је књига допанула,
„Те ти тако жалостиво пише?
„Ја л’ те зову на мегдан јунаци,
„Ја ли ти се преставила својта?"
Таде Марко бесједио мајци: 350
„Нити ми је књига од мегдана,
„Нити ми је књига од дивана,
„Нити ми се својта преставила;
„Аох мене, Богом побратиме,
„Побратиме војвода Милошу, 355
„Ђе ће тебе кости окапати,
У Леђену граду бијеломе!"
Чим то дође на ноге скочио,
Оде Марко у секретарију,
Па привати дивит и артију, 360
Зажди Марко вењер и свијећу,
Па направи књигу шаровиту,
На артију запучи јазију
И даде је Томи Латинину:
„На ти писмо, Богом побратиме, 365
„Побратиме Тома Латинине,
„Ти прегази земље и градове,
„Поздрави ми Богом побратима,
„Побратима војводу Милоша,
„Брзо ћу му до Леђена доћи, 370
„Ја л’ Милоша мислим избавити,
„Ја л’ ћу своју главу изгубити!"
И даде му седам маџарија:
„На то тебе Тома Маџарине,
„Па се напи изобила вина 375
„И ти купи на ноге опанке;
„Пољем вучки, а гором хајдучки,
„Ти у путу немој затрајати
„И одмах ћеш до Милоша доћи!“
А отале Тома окренуо, 380
Куд гој прође у Леђане дође
У поноћи тавници на врата
И Милошу књигу дотурио.
Он заждио вењер и свијећу
И видио што му књига пише. 385
Таде Милош тио проговара:
„Благо мене, побратиме Марко,
„Ти ћеш мене брзо доитати!"
Па ни Марко не сједи залуду,
Поранио, зору преварио, 390
Сигурава себе и шарина.
На гајтане сабљу прикитио,
Ођену се што љепше могаше,
А изведе из подрума шарца,
Па шарину тимар учинио, 395
Млаком водом и ракли сапуном,
На сунђер му воду покупио,
А на чешаљ длаку отворио,
Преви ћебе баци татарију,
А по њему седло османлију, 400
А врх седла пулу рисовину,
Рисовину и самуровину,
Па удари црну међедину,
Да не бије роса диветину,
Па му тресну на споне колане 405
И петицу и бришим каницу,
Кад га стегне да га не претегне
Да му ремик не утегне тело,—
Па врх седла златну јабаију,
Сва од срме и сувога злата 410
И на њојзи три стотине кита,
Све од чисте и срме и злата;
Удари му гаће од мосура,
А прикри их свилом из Мисира
И кад краче нечистито кљусе 415
И кад шарац на колаче скаче
Све му ките у копиту тичу
Жубор чини жутијех дуката,
Ка да иде патуља Турака.
На прси му запучио ћасу, 420
А на њојзи седам кајасова,
Све од срме и сувога злата,
А у њима седам алемова,
Ваљаху му седам Стамболова;
Устури му силе уз вилицу, 425
Заложи га ђемом од челика,
Међу уши дукат дукатлију.
То не бјеше дукат дукатлија.
Но то бјеше дукат вундеклија..,
На челу му плоча од челика, 430
Шарина му чува од миздрака,
Од миздрака и од копља бојна,
Када иде низ турске градове,
Те мијеша земљу и градове,—
Што бијаше дукат дукатлија, 435
Када иде низ турске градове,
Нека Марко не загуби шарца.
Он се свлачи те се преоблачи,
А најприје од чое чакшире,
А на њима ковче јеждерлије, 440
Чакшире му кроја млетачкога,
А ковче му кова бугарскога,
Куд су шави туда све гајтани,
Па уз бедра гујом исплетене,
На кољено главе изведене, 445
Преко крила претуриле главе,
Побратиме с обадвије стране;
Више му је под кољено злата
Но кауру на кољено платна,
Кад огрије да је руменлија, 450
Кад покисне да је црвенлија.
Таде вели Краљевићу Марко:
„Добра свита на добра јунака!"
Па удари од свиле кошуљу,
До паса је приватила свила, 455
А од паса и срма и свила.
А по њојзи бојне џамадане,
А по њима зелену доламу,
На доламу шездесет путаца,
С десна тридест, а с лијева тридест, 460
Свако мује по по литре злата.
Ама што је једно под гроце,
Оно миче и три литре злата,
Па је пусто на бурму ковато
И у њему чаша од биљура, 465
Што ш њом пије на јутро ракију.
Када ваља пуце одбурмава,
Кад не ваља само прибурмава.
По долами токе с канатима,
Све од срме и сувога злата, 470
Пале су му токе низ мишице,
А ђулице међу лопатице.
На плећи је шипке саставио,
А на прси ђула заспучио
И златном се жицом утегнуо. 475
Од бедара до на врх њедара.
У пас баци двије далмискије,
А међу њих од срме пињата,
Те да срма злату одговара.
А на главу самур и челенке, 480
Једна капа девет челенака
И десето перо позлаћено,
Те му дивно перјанице краси,
Полу вакли, а полу чекркли,
Вакли пишти као змија љута 485
И на капи седамдесет пера.
А чекрк се на чекрку врти,
Ка да морска југовина пува,
За сунцем се окретаху саме,
Да му сунце не заграби лице. 490
А на гајтан прикити гадарку,
Градио је три године дана,
Три ковача и два помагача.
О бедрици сабљу објесио,
А у ножну оштру саставио. 495
Ето Марко низ бијелу кулу.
Све му сабља басамаке туче,
Док се Марко на авлију свуче.
Све му сабља броји басамаке,
Басамаке изброји му шесет, 500
Да ко броји би и више било.
А млађи му изводе шарина,
Оракћена и опусаћена,
Оседлана уздом зауздана,
Воде му га четири улара, 505
Сва четири од сувога злата,
А дворана четири Маџара.
Приведе га при бињиш камену,
А с камена шарцу на рамена,
Сједе Марко међу јабукама. 510
Ошину га бичем плетенијем,
А удари казан бакрачлијом.
Једном рече: „Збогом остај мајко!"
Њему мајка: „У час добар пођи,
„Душмани ти под ногама били, 515
„Ка шарину клинци и потковци!"
Кад од своје куле одмакнуо,
Шарину је зулум учинио.
Пољем вучки, а гором хајдучки.
Примаче се пољу леђанскоме, 520
Отиште га крајем лијевијем,
Побратиме путем пријекијем,
Кудије су прије путовали
И ето га пољем леђанскијем.
И тавници погодио врата, 525
Па дозива војводу Милоша
И Милошу добар вече виче,
А Милош му помоћ приватио.
Питаше се за мир и за здравље.
Рече Милош: „У слабо сам здравље!" 530
Таде рече Краљевићу Марко:
„Сад што ћемо, Богом побратиме,
„На тавници девет мандалова
„И десета реза с Дубровника,
„Не бише га саломиле муње, 535
„А камо ли Краљевића руке!“
Па привати перна буздована,
Бије Марко ка од неба муња.
То зачуше четири џелата,
Па казаше краљу Мијаилу: 540
„Дође јунак тавници на врата
„И он доја дебелога шарца,
„Да је кљусе не наличе на њ’га
„И он бије тавиици на врата."
А краљ викну хиљаду катана, 545
Под пушкама и бајунетима,
Саколише па га уватише,
Турише га у ледна зиндана,
На тавницу заклопише врата.
Зла тавница кућа од камена, 550
Саколише па га уватише,
Турише га у ледна зиндана,
На тавницу заклопише врата.
Зла тавница кућа од камена,
У њојзи је вода до кољена, 555
Грдно сјести, а лећи никако.
Милош јекну, ка да јељен рикну:
„Авај мене, побратиме Марко,
„Ође ће нам кости окапати,
„У тавници краља леђенскога!" 560
Преноћили и мучно им било
И у јутру јутру поранили.
Кад свануло и сунце грануло,
Док ето ти Томе Латинина,
Често гледа војводу Милоша, 565
На Милоша побратима свога.
А кад виђе у тавници Марка,
Четири га јада задесише,
А велике мисли притискоше,
Готово му сузе ударише. 570
Тада рече Краљевићу Марко:
„Побратиме, Тома Латинине,
„Све су муке на добре јунаке!
„Донеси ми дивит и артију,
„Да ја пишем ситну бурумтију 575
„И да одеш у земљу Србију,
„До Топлице бијелога града,
„До Милана Богом побратима!"
Кад саслуша Тома барјактаре,
Он поита на нову чаршију, 580
Донесе им дивит и артију
И даде је у тавницу Марку.
Милош пише, Марко наређује,
Уз договор књигу направише
И на њојзи печат заспучише 585
И дадоше Томи Латинину:
„Слушај Тома, Богом побратиме,
„Ти прегази земље и градове,
„Књигоноша никад није крива,
„Нит’ је крива, нит’ је погинула. 590
„Предај књигу Топлици Милану,
„Неће ли нас кадгој избавити,
„Из Латина нечистије рука!“
Дадоше му дванајест дуката,
Нека купи изобила вина 595
И да купи на ноге опанке.
А одатле Тома окренуо,
Пољем вучки, а гором хајдучки,
Докле дође у Топлицу града,
А до куле Топлице Милана. 600
У најљепше доба долазио,
Међу акшам и међу јацију,
Кад је ноћца на земљу панула,
Од куле су врата затворена.
Он задрма зенћиром на врата, 605
Тешка алка и гвоздена врата.
Рече тада Топлица Милане:
„Који алком удараш на врата,
„Без измума Топлице Милана,
„Куцнула ти сабља иза врата, 610
„Ноћас ћу ти изгубити главу,
„Па ни мене добро бити неће!“
Тада рече Тома Латинине:
„Каурине, Топлица Милане,
„Књигоноша никад није крива, 615
„Нит’ је крива, нит’ је погинула!“
Скочи Милан отвори му врата
И он њему добар вече виче,
Широко му мјесто учинио
И сједоше један код другога 620
И даде му књигу шаровиту.
А кад виђе што му књига пише,
Па Милана сузе пропануше:
„Авај мене, оба побратима!"
Па устаде на ноге лагане, 625
Па привати перо и артију
Књигу шара ш њом се разговара,
На артију слова попунио,
А на њима печат запучио,
Даде књигу Томи Латинину: 630
„Чујеш Тома, богом побратиме,
„Све прегази земљу и градове,
„Пољем вучки, а гором хајдучки
„И поитај брзо до Милоша
„И мојега побратима Марка. 635
„Поздрави ми Марка и Милоша,
„Ја ћу брзо у Леђену доћи,
„Ја се уздам и у Бога надам,
„Да избавим оба побраима,
„Ил’ ћу своју изгубити главу!" 640
И даде му седам маџарија:
„На то тебе, богом побратиме,
„Те се напи изобила вина
„И купи ћеш путничке опанке
„И престижи у поље коњике 645
„И поитај до Милоша брзо!“
На томе се часу раздвојише.
Куд гој пође у Леђена дође,
Од тавнице погодио врата
И ту нађе оба побратима 650
И даде им од Милана писмо.
Милош чита, разумљује Марко,
Марко вако бесједити зађе:
„Побратиме,војвода Милошу,
„У над Бога и у Топличића, 655
„Пушти ће нас из ледне тавнице
„И то дуго неће затрајати!"
Па ни Милан не сједи залуду,
Опреми се што љепше могаше,
На се тури и срму и злато, 660
Свину јунак ка на јутру сунце.
Он извади из подрума дора,
Оракћена и опусаћена,
Оседлана, уздом зауздана,
Сједе њему међу јабукама, 665
А пушти му ђиздин у шакама,
Докле дође Леђену на врата.
Ту бијаху три мрка џелата,
Ишту њему ђумрук на алата.
Даде њима петнаест дуката, 670
Неће Милан да затура кавгу.
Док уљезе Леђену на врата,
Бјеше често долазио пута,
Баш до двора краља Мијаила.
Ето Милан у зелену багџу, 675
А у багџу под жуту наранџу.
Поби копље, савеза алата,
Натиче му од свиле зобницу,
А усу му јечам и пшеницу.
Он свилени чадор поперио, 680
Све од срме и сувога злата,
Од чадора отшкринуо крило,
Па привати тулумину вина,
Па сам лије, па сам чашу пије,
Па говори Топлица Милане, 685
Крупно збори ка да грми муња:
„Све у здравље леђанскога краља,
„Који на ме не окреће главу,
„А ја дођох до његова двора,
„Нит’ ме зове на своје дворове, 690
„Да пијемо вина и ракије,
А ја имам под чадором пива!“
А то слуша од Леђена краљу,
Шетајући кад залади сунце.
Једно јутро краљу подранио, 695
То бијаше у свету неђељу,
Па дозива сина Авицура:
„Авицуре, мој од срца сине,
„Ја не имам до тебе једнога,
„Ти поитај кули низ скалије, 700
„До чадора онога јунака,
„Што сам лије, а сам чашу пије,
„А све виче у краљево здравље:
„Краљ на мене не окреће главе,
„Нит’ ме зове да пијемо вина, 705
„А ја имам под чадором пива!—
„И зови га на наше дворове.
„Дивна соја и господичића,
„Онакога не виђех јунака,
„Откад моје очи прогледаше 710
„И Леђеном градом завладаше.
„Ти си сине бистар и паметан!"
Он полеће кули низ скалије,
До чадора онога јунака
И он њему божју помоћ виче. 715
А Милан му помоћ приватио.
Питаше се за мир и за здравље,
А за руке руковања нема,
Дијете је лудо од година.
Дијете се од Милана плаши, 720
Па му тио стаде проговарат’:
„О, Бога ти, незнана делио,
„Наш те тата зове на дворове,
„А велики краљу Мијаило!"
Милан скочи на ноге лагане, 725
Па он сједе на алата свога,
Баци дурбин у зелену траву,
Па овако зађе бесједити:
„Ну дијете и господичићу,
„Дотури ми срчајли дурбина, 730
„До мојије руку бијелијех,
„Да идемо двору честитоме!"
Дијете му дурбин дотурило.
Уграби га Топлица Милане,
Иза шаке и бијеле руке, 735
Извуче га на алата за се,
Па га три пут утегнуо пасом
И четвртом од сабље кајасом;
Пригрну га диван кабаницом.
Од двора их нико не виђаше. 740
Рече тада Топлица Милане:
„Немој викат’, мио царев сине,
„Да ти сабљом не изгубим главу!"
Пушти коња пољем леђенскијем,
Не би рек’о да је на алата, 745
Но да бјеше крила од сокола.
То виђеше четири пандура,
Кад уграби на капију врата,
Дозивају честитога краља:
„Нема краљу у багчу јунака, 750
„Ни твојега сина Авицура,
„Но побјеже пољем зеленијем!“
Припалише стотину топова,
Три уједно, тридесет заједно,
А стотину један за другијем. 755
Тако њему Бог помаже јаки,
Високо га топи претурише
И утече ђе се не бојаше.
Докле дође у земљу Србију,
У Србију у Топлицу стару, 760
Пред бијелу од камена кулу;
Одја кули на ћикат авлију,
Он ишета кули на капију
И изведе краљевога сина.
Дијете се добро препануло, 765
Слободи га Топлица Милане:
„А не бој се, мој милосан сине,
„Животу ти ништа бити неће!“
Бог што дава и земља што рађа,
Свашто њему на совру бијаше 770
И даје му златном чашом вина,
Гледа Милан је ли земља мирна.
Пошто мину једна јевта дана,
Он привати дивит и артију,
Низ артију пише бурумтију, 775
На њојзи је слова потпунио,
А на њима печат поспучио.
А под књигу књигоношу нађе,
Књигоношу солдатину Ђура
И даде му двадесет дуката: 780
„На, мој Ђуро, мио ка и сине,
„Ти привати књигу шаровиту.
„Књигоноша није никад крива,
„Нит’ је крива, нит’ је погинула.
„Носи књигу у Леђену граду 785
„На дворове Мијаилу краљу,
„Предаћеш му књигу секлетуру,
„Нека види што му књига пише."
На томе се часу раздвојише.
Иде Ђуро пјешке на опанке 790
И дан трећи у Леђане дође,
Под дворове краља Мијаила:
„Ђе су овђе млађи и дворани
„И краљеви први секретури,
„Да им предам књигу шаровиту!" 795
То зачуше млађи и дворани,
Приватише књигу шаровиту,
Дадоше је краљу Мијаилу.
Кад краљ виђе шта му књига пише,
Проли сузе низ бијело лице. 800
Овако му књига изговара:
„Мијаило краљу, послушај ме,
„Била ти је цура на кочији,
„Ђевојку је Милош уграбио,—
„Ђе је кмета и правога суда, 805
„Одиста је његова ђевојка!
„Пушти мене Марка и Милоша,
„Опреми ми кола и ђевојку,
„Уз ђевојку тепсију дуката,
„У руке јој јабука од злата 810
„И дадни им лаке пратиоце,
„Од Леђена до града Топлице.
„Ако тако учинити нећеш,
„Задавам ти божју вјеру тврду,
„Е ти немаш но једнога сина, 815
„Пребићу му и ноге и руке,
„Оба ћу му ока извадити,
„А промаћи језик кроз вилице,
„А гвоздене клине ударити,
„Пресјећи га на четири трупа, 820
„А турити на четири луба,
„Око џаде на четири стране,
„Нека гледа мало и велико,
„Нека чини имбрет свеколико!"
Краљ пуштио Марка и Милоша 825
И даде им карат и оружје
И даде им коње тавленике
И даде им кола и ђевојку.
Таде Марко тио зборит’ зађе:
„Чујеш мене од Леђена краљу, 830
„Ни на то ти пристанути нећу,
„Дади мене цио товар блага
„И Милошу побратиму моме,
„Који си нас намучио мука,
„Ја л’ излази да се сијечемо, 835
„Ја л’ за себе мегданџију тражи."
Телал вика мегданџије нема,
Краљ не смије поћи на мегдану.
Измјери му цио товар блага
И даде му десет пратиоца, 840
Од Леђена до Топлице града,
До бијеле Миланове куле.
Рече тада Топлица Милане:
„Добро дошли оба побратима,
„Јесте ли се мука намучили, 845
„У тавници кући од камена!“
То саслуша краљева ђевојка,
Па пољуби Топлицу Милана,
Пољуби га у скут и у руку
И топле је сузе попадоше, 850
Па Милана испод стида пита:
„Оли мене очи затворити
„И с истока сунце узаптити,
„Оли мене брата погубити,
„Ја ли ћу га пустит’ на откупе!" 855
Тада рече Топлица Милане:
„Чујеш цура краља од Леђана,
„Пуштићу ти брата Авицура,
„Нека иде на своје дворове,
„Ради душе и тога свијета, 860
„Ради среће и севапа свога!“
И то рече оправи му сина
И са њиме десет пратиоца,
Од Леђана града бијелога.
И даде му стотину дуката, 865
Ђе гој дође нека пије вина,
Нек’ се вали у Леђену граду,
Како му је код Милана било.
И отале они окренуше
И одоше своме завичају, 870
Пут Леђена града бијелога.
Таде рече војвода Милошу:
„Вала Богу, Богом побратиме,
„Побратиме, Топлица Милане,
„Коме ћемо цуру поклонити?“ 875
Марко рече: „Од Топлице бану!"
И Милану цуру поклонише,
Покрсти је и привјенча за се.
А на троје благо дијелише.

Murat Sipan vinjeta.jpg



Референце[уреди]

Извор[уреди]

Српске народне пјесме из збирке Новице Шаулића; Графички институт "Народна мисао", Београд - 1929., Књига I - свеска I, стр. 101-126.