Toplica Milan oslobodio pobratime
Sva tri pila pobratima vino
U prostranu goru Romaniju,
U planinu pod jelu zelenu.
Prvo ti je Toplica Milane,
A drugo je Kraljeviću Marko, 5
A treće je vojvoda Milošu.
Tada Miloš zađe besjediti:
„Vidite li moja oba pobra,
„Četovasmo i ajdukovasmo,
„Što dobismo u vinu popismo, 10
„U crvenoj sviti razdrijesmo;
„Četovasmo braćo moja draga,
„Od Mitrova do Đurđeva dana.
„A kad čestit Dmitrov danak dođe,
„Svačemu se ukazaše trazi, 15
„A najviše vuku i hajduku!"
Reče tade vojvoda Milošu:
„Blago vama oba pobratima,
„Vi imate kuću i baštinu,
„A ja kuće ni baštine nemam, 20
„Ni kod kuće sada vinograda,
„Ne znam zimu đe ću pretrajati
„I đe li ću na zimu panuti,
„Da pretrošim sebe i ždralina!"
Reče tada Toplica Milane: 25
„Pobratime, vojvoda Milošu,
„Mi ajdemo u Srbiju staru
„U Toplici bijelome gradu,
„Na bijelu Milanovu kulu
„Ždrala vezat’ za jasli kamene, 30
„Nataći mu od svile zobnicu,
„A sipat’ mu ječam i pšenicu,
„A mi pobro na bijelu kulu.
„Da pijemo izobila vina
„I gledamo je li zemlja mirna!“ 35
A reče mu Kraljeviću Marko:
„Pobratime, vojvoda Milošu,
„Mi ajdemo u Prilepu gradu,
„Svezat ždrala za jasli kamene,
„Naticat’ mu od svile zobnicu, 40
„A sipat’ mu ječam i pšenicu,
„A mi pobro na bijelu kulu,
„Da pijemo izlobila vina,
„Da vidimo je li zemlja mirna!"
Tada reče vojvoda Milošu: 45
„Vala vama oba pobratima,
„Na besjede i ljucko poštenje,—
„Zovete me na svoje dvorove
„No mi nije ždralin naučio,
„Otresine jesti iza konja; 50
„No ću ići niz rosno primorje,
„Pa ću tražit’ šarene anove,
„Anove ću tražit’ i kavane,
„Izdrijeću sablju od megdana
„I golu ću držat’ preko krila, 55
„Kriva će mi donositi vina,
„Neđe platit’, a neđe neplatit’,-
„Od Mitrova do Đurđeva dana.
„Ako m' osta na ramenu glava
„O čestitu Đurđevome danu 60
„I kad čestit Đurđev danak dođe,
„Da se braćo sastanemo ođe,
„Četovati ka smo naučili!“
I to reče na noge skočio,
Pa ždralina konja okročio, 65
I eto ga niz rosno Primorje.
Đe goj dođe anu i dućanu,
Golu sablju rani preko krila,
Ište Miloš: „Da pijemo vina!"
Neđe plati, a neđe neplati, - 70
Reče tada vojvoda Milošu:
„Pare nemam, car me ne poznava!"
Namera ga nanijela bila,
Do Leđena grada bijeloga.
A kad dođe Leđenu na vrata, 75
Sretoše ga četiri dželata:
„Stan' delio, konja poželio,
„Kao što si glavu izgubio,
„Ti nijesi pute pogodio,
„Da uljezeš Leđenu na vrata, 80
„Bez izuma od Leđena kralja,
„Velikoga Mijaila bana!“
Kad razumi vojvoda Milošu
On nanese mrnje na obrve
Obrvice do na trepavice, 85
Trepavice do na jagodice,
Jagodice na dva mrka brka,
Pa podiže brke od ramena,
Ka i soko krila od koljena,
Odmah Miloš očima zamuti, 90
Gotovo mu suze udariti,
Pa pogleda mrko na dželate.
Na bedri mu gadarija škrinu,
Iz ruke mu posjeklica sinu.—
A kakva je ne ostala pusta, 95
Ka što neće u Boga se nadam,—
Sve se sjajka ka na istok sunce.
Okrenu se i tamo i amo,
Pušti uzdu na ždralinu svome,
Na jabuku uzdu udario, 100
Pa ovako zađe besjediti:
„Čujete li, Leđanski kasapi,
„Kudije je Miloš nalazio,
„Svakijem je putem prolazio
„I danas ću u Boga se nadam!" 105
Okrenu se i tamo i amo,
Sva četiri posječe dželata
I on minu Leđenu na vrata.
Nagna konja uskijem sokakom,
Koliko ga ćera polagano, 110
E je pustu đizdin popuštio,
Iz kaldrme iskače kamenje,
A sve bije mlade bazrđane,
A građane na bojeve gornje,
Te gledaju konja i junaka. 115
Pa besjede grlom bijelijem:
„Turaka je dosta nalazilo,
„Carevijeh paša i spaija
„I junaka srpskijeh delija,
„Ovakoga nije nijednoga; 120
„Oštro zbori, krivo pogleduje,
„Ka da plamti od oblaka munja,
„Pali su mu do oružja brci,
„Ka da janje u zubima vuče,
„Živo mrtvo, ama ne odrto!" 125
Miloš prođe kroz gradsku kapiju,
Konja poljem leđanskijem zajmi.
Koliko ga ćera polagano,
Po šest koplja u visinu skače,
Po dvanajest ravna polja prima. 130
Dokle dođe na vodu Neretvu
I tu tridest đevojaka nađe,
Bijeljahu na Neretvi platno.
Njima Miloš božju pomoć viknu.
Svaka skoči na noge lagane 135
I s nogu mu pomoć prihvatila,
Pred Milošem poklon učinila.
Među sobom staše govoriti:
„Silna konja, a dobra junaka,
„A znade li kukala mu majka 140
„Za đevojku Mijaila kralja,
„E će ona s kočijama poći
„U neđelju koja prva dođe.
„U krilo joj tepsija dukata,
„A u ruke jabuka od zlata!“ 145
To razumi vojvoda Milošu
I mimo njih proćera ždralina,
Dokle dođe do pjane mehane,
Do mehane krčmarice Mare
I tu svoju posestrimu nađe. 150
On počinu nekoliko dana.
U neđelju koja prva dođe,
Tek svanulo i sunce granulo,
Nešto mu se dade pogledati
Na sred polja zapreti konopi, 155
Dva konopa od suvoga zlata.
Kad pogleda hiljadu bećara,
Svaki jaše konja jaićega,
A za njima tri dobra junaka.
Oni jašu tri konja gavrana 160
I tri mača nose u rukama,
Nadigli ih pravo u oblake,
A za njima četiri alata,
A na njima četiri junaka
I za njima tri konja zelena, 165
A na njima tri dobra junaka.
I pogleda Relju krilatoga,
Sa sred Bosne od Nova Pazara
Na goluba konja krilatoga,
A za njime Arapine crni, 170
Od Vidina bijeloga grada
I on jaše bedeviju suru,
Golu sablju nosi u rukama.
Sve to gleda vojvoda Milošu,
Pa zapita svoju posestrimu: 175
„Sestro moja po božjemu sudu,
„Što je ono poljem zelenijem,
„Ko se ono preko polja kreće,
„Kuj su njemu ispanuli puti?“
Tada reče krčmarica Mara: 180
„O, Milošu, Bogom pobratime,
„A znadeš li, moj sokole sivi,
„Za đevojku Mijaila kralja,
„Od Leđena bijeloga grada,
„Na kapije istura đevojku, 185
„Curu divnu Anđeliju mladu,
„Drug joj nije ni u goru vila.
„U krilu joj tepsija dukata,
„A u ruci jabuka od zlata;
„Eno ide hiljadu bećara, 190
„A da grabe kola i đevojku;
„Tri su vrana od Beča ćesara,
„Tri zekana kralja Martijana,
„Tri alata Moskovske carice.
„A poznaješ Relju od Novoga, 195
„Od Novoga grada bijeloga
„I za njime arapina crna
„Na kobilu vitu bedeviju,
„Od Vidina i od Varadina!
„No Milošu, Bogom pobratime, 200
„Jesi l’ ždrala zamorio tvoga,
„Moreš li se pouzdati u se
„I u tvoje sokolovo perje
„I ždralina konja od megdana,
„Da ugrabiš na trku đevojku!" 205
Svi bijahu na sred polja ravna,
Tada Miloš poklopi ždralina,
Jednom reče: Zbogom posestrimo!"
Ona njemu: „U dobri čas pođi!“
Pušti ždrala poljem zelenijem, 210
Glavu drži prema gospodaru,
A sve pjene preko njega tura
Na jatove ka i golubove,
Na jatiće ka i golubiće.
Kroz grivu mu prolijeću vile, 215
Na grivu mu pišti soko sivi,
A na nos mu modar plamen veže;
Koliko se položio pusnik,
Kolani mu miješaju travu,
Bakračlija crnu zemlju grize, 220
Po šest koplja u visinke skače,
Po dvanajest ravno polje prima.
Svi seire konja i junaka.
On razminu četiri alata,
Sva četiri moskovske carice, 225
Tri zekana kralja Martijana
I na njima tri dobra junaka
I razminu Relju od Pazara
Na golubu konju krilatome
I razminu hiljadu bećara,— 230
Pred bećare Crni Arapine,
Na kobilu vitu bedeviju,
Razminu ga vojvoda Milošu.
A kad viđe Arapine crni,
On naćera vitu bedeviju, 235
Pa ovako zađe besjediti:
„Seratlio, što si naklopio,
„Što si svoga konja zamorio,
„Što opuči takvoga ajvana,
„Jazuk ti je konja štetovati, 240
„Malo grđe nego mušku glavu;
„Bilo kapa, biće đevojaka,
„Padoše mu ploče sve četiri!“
Kad pogleda vojvoda Milošu,
Kad pogleda zbilja popadale. 245
Viče Arap što ga grlo služi:
„Ne, delio, konja požalio,
„Što štetova takvoga ajvana,
„Jazuk ti je konja štetovati,
„Malo grđe nego mušku glavu, 250
„Pukoše mu obadva kolana!"
Tade Miloš zađe besjediti:
„Što me lažeš, Arapine crni!"
Pa mu više zulum učinio,
On privati pletenu kandžiju 255
Na njojzi je sedamnajest struka
I na njojzi sedamnajest puca
I četiri puca od tubaka.
Ćera ždrala po sred polja ravna,
Eto Miloš dođe do kočija, 260
Pristiže ga Arapine crni.
Okrenu se vojvoda Milošu,
Drmnu njemu kabanica crna,
A sinu mu dimiškija kriva
Na Arapa nestanula glava 265
I privati rukom za kočije.
A da vidiš Mijaila kralja,
On poviknu hiljadu katana,
Pod mušketom i pod bajonetom,
Sakoliše, pa ga uhvatiše, 270
Uzeše mu sablju i oružje;
Svezaše mu naopako ruke,
Turiše ga u ledna zindana,
U tavnicu kuću od kamena,
U kojoj je voda do koljena, 275
U dubinu stotinu lakata,
U širinu ni četiri nema,
Grdno sjesti, a leći nikako.
Miloš krupno misli u pameti,
Tu tamnova za neđelju dana. 280
Nešto mu se dade pogledati,
Kad on viđe Tomu Latinina,
Latinina Tomu barjaktara:
„Primakni se, Bogom pobratime,
„Primakni se prozoru na vrata, 285
„Imam nešto s tobom govoriti,
„Donesi mi divit i artiju,
„Da ja pišem sitnu burumtiju!"
Donese mu divit i artiju
I dade je vojvodi Milošu. 290
Tade Miloš sitnu knjigu piše,
Na artiju slova zapučio
I na njojzi pečat udario,
Pa ovako pobratimu kaže:
„Pobratime, Tomo barjaktare, 295
„Ja te Bogom velikijem kumim,
„Nije volja no nevolja ljuta!
„Ti privati knjigu šarovitu
„I pregazi zemlje i gradove
„I eto ti dvanaest dukata, 300
„Dokle dođeš u zemlju Srbiju,
„Do Prilipa bijeloga grada,
„Do mojega pobratima Marka.
„Predaj njemu knjigu šarovitu,
„On će viđet’ što mu knjiga piše, 305
„Ne bi li me kad goj izbavio,
„Iz tavnice kuće od kamena,
„Ovđe će mi kosti okapati!"
On privati knjigu šarovitu
I pregazi zemlje i gradove, 310
Dokle dođe u zemlju Srbiju,
U Prilipu bijelome gradu,
Među akšam i među jaciju,
Kad je noćca na zemlju panula.
Sio Marko da večera s majkom. 315
On zadrma zenćirom na vrata,
Teška alka, a gvozdena vrata.
Tade reče Kraljeviću Marko:
„Koji alkom udaraš na vrata,
„Bez izuma Kraljevića Marka, 320
„Kucnula te sablja iza vrata,
„Kao što te noćas, ako Bog da!“
Reče tada Toma barjaktare:
„Kaurine, Kraljeviću Marko,
„Knjigonoša nigda nije kriva, 325
„Nit’ je kriva, nit’ je poginula!
„Ja ti nosim knjigu šarovitu,
„Od Srbina vojvode Miloša,
„Iz Leđena bijelog grada,
„Zapanuo Miloš u tavnicu!“ 330
Marko sestru Jelu zovijaše,
Ona Tomi otvorila vrata,
Širimice obadva kanata.
Eto Toma na bijelu kulu.
Kad ižlježe na bijelu kulu 335
I on Marku dobar veče viče,
A Marko mu pomoć privatio,
On pred Marka poklon učinio,
Isturi mu knjigu šarovitu.
On na knjigu pečat salomio, 340
Niz artiju slova razmotrio,
A večeru Marko ostavio
I tople ga suze popadoše.
Tade majka zapitala Marka:
„A što ti je, moj od srca sine? 345
„Okle ti je knjiga dopanula,
„Te ti tako žalostivo piše?
„Ja l’ te zovu na megdan junaci,
„Ja li ti se prestavila svojta?"
Tade Marko besjedio majci: 350
„Niti mi je knjiga od megdana,
„Niti mi je knjiga od divana,
„Niti mi se svojta prestavila;
„Aoh mene, Bogom pobratime,
„Pobratime vojvoda Milošu, 355
„Đe će tebe kosti okapati,
U Leđenu gradu bijelome!"
Čim to dođe na noge skočio,
Ode Marko u sekretariju,
Pa privati divit i artiju, 360
Zaždi Marko venjer i svijeću,
Pa napravi knjigu šarovitu,
Na artiju zapuči jaziju
I dade je Tomi Latininu:
„Na ti pismo, Bogom pobratime, 365
„Pobratime Toma Latinine,
„Ti pregazi zemlje i gradove,
„Pozdravi mi Bogom pobratima,
„Pobratima vojvodu Miloša,
„Brzo ću mu do Leđena doći, 370
„Ja l’ Miloša mislim izbaviti,
„Ja l’ ću svoju glavu izgubiti!"
I dade mu sedam madžarija:
„Na to tebe Toma Madžarine,
„Pa se napi izobila vina 375
„I ti kupi na noge opanke;
„Poljem vučki, a gorom hajdučki,
„Ti u putu nemoj zatrajati
„I odmah ćeš do Miloša doći!“
A otale Toma okrenuo, 380
Kud goj prođe u Leđane dođe
U ponoći tavnici na vrata
I Milošu knjigu doturio.
On zaždio venjer i svijeću
I vidio što mu knjiga piše. 385
Tade Miloš tio progovara:
„Blago mene, pobratime Marko,
„Ti ćeš mene brzo doitati!"
Pa ni Marko ne sjedi zaludu,
Poranio, zoru prevario, 390
Sigurava sebe i šarina.
Na gajtane sablju prikitio,
Ođenu se što ljepše mogaše,
A izvede iz podruma šarca,
Pa šarinu timar učinio, 395
Mlakom vodom i rakli sapunom,
Na sunđer mu vodu pokupio,
A na češalj dlaku otvorio,
Previ ćebe baci tatariju,
A po njemu sedlo osmanliju, 400
A vrh sedla pulu risovinu,
Risovinu i samurovinu,
Pa udari crnu međedinu,
Da ne bije rosa divetinu,
Pa mu tresnu na spone kolane 405
I peticu i brišim kanicu,
Kad ga stegne da ga ne pretegne
Da mu remik ne utegne telo,—
Pa vrh sedla zlatnu jabaiju,
Sva od srme i suvoga zlata 410
I na njojzi tri stotine kita,
Sve od čiste i srme i zlata;
Udari mu gaće od mosura,
A prikri ih svilom iz Misira
I kad krače nečistito kljuse 415
I kad šarac na kolače skače
Sve mu kite u kopitu tiču
Žubor čini žutijeh dukata,
Ka da ide patulja Turaka.
Na prsi mu zapučio ćasu, 420
A na njojzi sedam kajasova,
Sve od srme i suvoga zlata,
A u njima sedam alemova,
Valjahu mu sedam Stambolova;
Usturi mu sile uz vilicu, 425
Založi ga đemom od čelika,
Među uši dukat dukatliju.
To ne bješe dukat dukatlija.
No to bješe dukat vundeklija..,
Na čelu mu ploča od čelika, 430
Šarina mu čuva od mizdraka,
Od mizdraka i od koplja bojna,
Kada ide niz turske gradove,
Te miješa zemlju i gradove,—
Što bijaše dukat dukatlija, 435
Kada ide niz turske gradove,
Neka Marko ne zagubi šarca.
On se svlači te se preoblači,
A najprije od čoe čakšire,
A na njima kovče ježderlije, 440
Čakšire mu kroja mletačkoga,
A kovče mu kova bugarskoga,
Kud su šavi tuda sve gajtani,
Pa uz bedra gujom ispletene,
Na koljeno glave izvedene, 445
Preko krila preturile glave,
Pobratime s obadvije strane;
Više mu je pod koljeno zlata
No kauru na koljeno platna,
Kad ogrije da je rumenlija, 450
Kad pokisne da je crvenlija.
Tade veli Kraljeviću Marko:
„Dobra svita na dobra junaka!"
Pa udari od svile košulju,
Do pasa je privatila svila, 455
A od pasa i srma i svila.
A po njojzi bojne džamadane,
A po njima zelenu dolamu,
Na dolamu šezdeset putaca,
S desna tridest, a s lijeva tridest, 460
Svako muje po po litre zlata.
Ama što je jedno pod groce,
Ono miče i tri litre zlata,
Pa je pusto na burmu kovato
I u njemu čaša od biljura, 465
Što š njom pije na jutro rakiju.
Kada valja puce odburmava,
Kad ne valja samo priburmava.
Po dolami toke s kanatima,
Sve od srme i suvoga zlata, 470
Pale su mu toke niz mišice,
A đulice među lopatice.
Na pleći je šipke sastavio,
A na prsi đula zaspučio
I zlatnom se žicom utegnuo. 475
Od bedara do na vrh njedara.
U pas baci dvije dalmiskije,
A među njih od srme pinjata,
Te da srma zlatu odgovara.
A na glavu samur i čelenke, 480
Jedna kapa devet čelenaka
I deseto pero pozlaćeno,
Te mu divno perjanice krasi,
Polu vakli, a polu čekrkli,
Vakli pišti kao zmija ljuta 485
I na kapi sedamdeset pera.
A čekrk se na čekrku vrti,
Ka da morska jugovina puva,
Za suncem se okretahu same,
Da mu sunce ne zagrabi lice. 490
A na gajtan prikiti gadarku,
Gradio je tri godine dana,
Tri kovača i dva pomagača.
O bedrici sablju objesio,
A u nožnu oštru sastavio. 495
Eto Marko niz bijelu kulu.
Sve mu sablja basamake tuče,
Dok se Marko na avliju svuče.
Sve mu sablja broji basamake,
Basamake izbroji mu šeset, 500
Da ko broji bi i više bilo.
A mlađi mu izvode šarina,
Orakćena i opusaćena,
Osedlana uzdom zauzdana,
Vode mu ga četiri ulara, 505
Sva četiri od suvoga zlata,
A dvorana četiri Madžara.
Privede ga pri binjiš kamenu,
A s kamena šarcu na ramena,
Sjede Marko među jabukama. 510
Ošinu ga bičem pletenijem,
A udari kazan bakračlijom.
Jednom reče: „Zbogom ostaj majko!"
Njemu majka: „U čas dobar pođi,
„Dušmani ti pod nogama bili, 515
„Ka šarinu klinci i potkovci!"
Kad od svoje kule odmaknuo,
Šarinu je zulum učinio.
Poljem vučki, a gorom hajdučki.
Primače se polju leđanskome, 520
Otište ga krajem lijevijem,
Pobratime putem prijekijem,
Kudije su prije putovali
I eto ga poljem leđanskijem.
I tavnici pogodio vrata, 525
Pa doziva vojvodu Miloša
I Milošu dobar veče viče,
A Miloš mu pomoć privatio.
Pitaše se za mir i za zdravlje.
Reče Miloš: „U slabo sam zdravlje!" 530
Tade reče Kraljeviću Marko:
„Sad što ćemo, Bogom pobratime,
„Na tavnici devet mandalova
„I deseta reza s Dubrovnika,
„Ne biše ga salomile munje, 535
„A kamo li Kraljevića ruke!“
Pa privati perna buzdovana,
Bije Marko ka od neba munja.
To začuše četiri dželata,
Pa kazaše kralju Mijailu: 540
„Dođe junak tavnici na vrata
„I on doja debeloga šarca,
„Da je kljuse ne naliče na nj’ga
„I on bije taviici na vrata."
A kralj viknu hiljadu katana, 545
Pod puškama i bajunetima,
Sakoliše pa ga uvatiše,
Turiše ga u ledna zindana,
Na tavnicu zaklopiše vrata.
Zla tavnica kuća od kamena, 550
Sakoliše pa ga uvatiše,
Turiše ga u ledna zindana,
Na tavnicu zaklopiše vrata.
Zla tavnica kuća od kamena,
U njojzi je voda do koljena, 555
Grdno sjesti, a leći nikako.
Miloš jeknu, ka da jeljen riknu:
„Avaj mene, pobratime Marko,
„Ođe će nam kosti okapati,
„U tavnici kralja leđenskoga!" 560
Prenoćili i mučno im bilo
I u jutru jutru poranili.
Kad svanulo i sunce granulo,
Dok eto ti Tome Latinina,
Često gleda vojvodu Miloša, 565
Na Miloša pobratima svoga.
A kad viđe u tavnici Marka,
Četiri ga jada zadesiše,
A velike misli pritiskoše,
Gotovo mu suze udariše. 570
Tada reče Kraljeviću Marko:
„Pobratime, Toma Latinine,
„Sve su muke na dobre junake!
„Donesi mi divit i artiju,
„Da ja pišem sitnu burumtiju 575
„I da odeš u zemlju Srbiju,
„Do Toplice bijeloga grada,
„Do Milana Bogom pobratima!"
Kad sasluša Toma barjaktare,
On poita na novu čaršiju, 580
Donese im divit i artiju
I dade je u tavnicu Marku.
Miloš piše, Marko naređuje,
Uz dogovor knjigu napraviše
I na njojzi pečat zaspučiše 585
I dadoše Tomi Latininu:
„Slušaj Toma, Bogom pobratime,
„Ti pregazi zemlje i gradove,
„Knjigonoša nikad nije kriva,
„Nit’ je kriva, nit’ je poginula. 590
„Predaj knjigu Toplici Milanu,
„Neće li nas kadgoj izbaviti,
„Iz Latina nečistije ruka!“
Dadoše mu dvanajest dukata,
Neka kupi izobila vina 595
I da kupi na noge opanke.
A odatle Toma okrenuo,
Poljem vučki, a gorom hajdučki,
Dokle dođe u Toplicu grada,
A do kule Toplice Milana. 600
U najljepše doba dolazio,
Među akšam i među jaciju,
Kad je noćca na zemlju panula,
Od kule su vrata zatvorena.
On zadrma zenćirom na vrata, 605
Teška alka i gvozdena vrata.
Reče tada Toplica Milane:
„Koji alkom udaraš na vrata,
„Bez izmuma Toplice Milana,
„Kucnula ti sablja iza vrata, 610
„Noćas ću ti izgubiti glavu,
„Pa ni mene dobro biti neće!“
Tada reče Toma Latinine:
„Kaurine, Toplica Milane,
„Knjigonoša nikad nije kriva, 615
„Nit’ je kriva, nit’ je poginula!“
Skoči Milan otvori mu vrata
I on njemu dobar veče viče,
Široko mu mjesto učinio
I sjedoše jedan kod drugoga 620
I dade mu knjigu šarovitu.
A kad viđe što mu knjiga piše,
Pa Milana suze propanuše:
„Avaj mene, oba pobratima!"
Pa ustade na noge lagane, 625
Pa privati pero i artiju
Knjigu šara š njom se razgovara,
Na artiju slova popunio,
A na njima pečat zapučio,
Dade knjigu Tomi Latininu: 630
„Čuješ Toma, bogom pobratime,
„Sve pregazi zemlju i gradove,
„Poljem vučki, a gorom hajdučki
„I poitaj brzo do Miloša
„I mojega pobratima Marka. 635
„Pozdravi mi Marka i Miloša,
„Ja ću brzo u Leđenu doći,
„Ja se uzdam i u Boga nadam,
„Da izbavim oba pobraima,
„Il’ ću svoju izgubiti glavu!" 640
I dade mu sedam madžarija:
„Na to tebe, bogom pobratime,
„Te se napi izobila vina
„I kupi ćeš putničke opanke
„I prestiži u polje konjike 645
„I poitaj do Miloša brzo!“
Na tome se času razdvojiše.
Kud goj pođe u Leđena dođe,
Od tavnice pogodio vrata
I tu nađe oba pobratima 650
I dade im od Milana pismo.
Miloš čita, razumljuje Marko,
Marko vako besjediti zađe:
„Pobratime,vojvoda Milošu,
„U nad Boga i u Topličića, 655
„Pušti će nas iz ledne tavnice
„I to dugo neće zatrajati!"
Pa ni Milan ne sjedi zaludu,
Opremi se što ljepše mogaše,
Na se turi i srmu i zlato, 660
Svinu junak ka na jutru sunce.
On izvadi iz podruma dora,
Orakćena i opusaćena,
Osedlana, uzdom zauzdana,
Sjede njemu među jabukama, 665
A pušti mu đizdin u šakama,
Dokle dođe Leđenu na vrata.
Tu bijahu tri mrka dželata,
Ištu njemu đumruk na alata.
Dade njima petnaest dukata, 670
Neće Milan da zatura kavgu.
Dok uljeze Leđenu na vrata,
Bješe često dolazio puta,
Baš do dvora kralja Mijaila.
Eto Milan u zelenu bagdžu, 675
A u bagdžu pod žutu narandžu.
Pobi koplje, saveza alata,
Natiče mu od svile zobnicu,
A usu mu ječam i pšenicu.
On svileni čador poperio, 680
Sve od srme i suvoga zlata,
Od čadora otškrinuo krilo,
Pa privati tuluminu vina,
Pa sam lije, pa sam čašu pije,
Pa govori Toplica Milane, 685
Krupno zbori ka da grmi munja:
„Sve u zdravlje leđanskoga kralja,
„Koji na me ne okreće glavu,
„A ja dođoh do njegova dvora,
„Nit’ me zove na svoje dvorove, 690
„Da pijemo vina i rakije,
A ja imam pod čadorom piva!“
A to sluša od Leđena kralju,
Šetajući kad zaladi sunce.
Jedno jutro kralju podranio, 695
To bijaše u svetu neđelju,
Pa doziva sina Avicura:
„Avicure, moj od srca sine,
„Ja ne imam do tebe jednoga,
„Ti poitaj kuli niz skalije, 700
„Do čadora onoga junaka,
„Što sam lije, a sam čašu pije,
„A sve viče u kraljevo zdravlje:
„Kralj na mene ne okreće glave,
„Nit’ me zove da pijemo vina, 705
„A ja imam pod čadorom piva!—
„I zovi ga na naše dvorove.
„Divna soja i gospodičića,
„Onakoga ne viđeh junaka,
„Otkad moje oči progledaše 710
„I Leđenom gradom zavladaše.
„Ti si sine bistar i pametan!"
On poleće kuli niz skalije,
Do čadora onoga junaka
I on njemu božju pomoć viče. 715
A Milan mu pomoć privatio.
Pitaše se za mir i za zdravlje,
A za ruke rukovanja nema,
Dijete je ludo od godina.
Dijete se od Milana plaši, 720
Pa mu tio stade progovarat’:
„O, Boga ti, neznana delio,
„Naš te tata zove na dvorove,
„A veliki kralju Mijailo!"
Milan skoči na noge lagane, 725
Pa on sjede na alata svoga,
Baci durbin u zelenu travu,
Pa ovako zađe besjediti:
„Nu dijete i gospodičiću,
„Doturi mi srčajli durbina, 730
„Do mojije ruku bijelijeh,
„Da idemo dvoru čestitome!"
Dijete mu durbin doturilo.
Ugrabi ga Toplica Milane,
Iza šake i bijele ruke, 735
Izvuče ga na alata za se,
Pa ga tri put utegnuo pasom
I četvrtom od sablje kajasom;
Prigrnu ga divan kabanicom.
Od dvora ih niko ne viđaše. 740
Reče tada Toplica Milane:
„Nemoj vikat’, mio carev sine,
„Da ti sabljom ne izgubim glavu!"
Pušti konja poljem leđenskijem,
Ne bi rek’o da je na alata, 745
No da bješe krila od sokola.
To viđeše četiri pandura,
Kad ugrabi na kapiju vrata,
Dozivaju čestitoga kralja:
„Nema kralju u bagču junaka, 750
„Ni tvojega sina Avicura,
„No pobježe poljem zelenijem!“
Pripališe stotinu topova,
Tri ujedno, trideset zajedno,
A stotinu jedan za drugijem. 755
Tako njemu Bog pomaže jaki,
Visoko ga topi preturiše
I uteče đe se ne bojaše.
Dokle dođe u zemlju Srbiju,
U Srbiju u Toplicu staru, 760
Pred bijelu od kamena kulu;
Odja kuli na ćikat avliju,
On išeta kuli na kapiju
I izvede kraljevoga sina.
Dijete se dobro prepanulo, 765
Slobodi ga Toplica Milane:
„A ne boj se, moj milosan sine,
„Životu ti ništa biti neće!“
Bog što dava i zemlja što rađa,
Svašto njemu na sovru bijaše 770
I daje mu zlatnom čašom vina,
Gleda Milan je li zemlja mirna.
Pošto minu jedna jevta dana,
On privati divit i artiju,
Niz artiju piše burumtiju, 775
Na njojzi je slova potpunio,
A na njima pečat pospučio.
A pod knjigu knjigonošu nađe,
Knjigonošu soldatinu Đura
I dade mu dvadeset dukata: 780
„Na, moj Đuro, mio ka i sine,
„Ti privati knjigu šarovitu.
„Knjigonoša nije nikad kriva,
„Nit’ je kriva, nit’ je poginula.
„Nosi knjigu u Leđenu gradu 785
„Na dvorove Mijailu kralju,
„Predaćeš mu knjigu sekleturu,
„Neka vidi što mu knjiga piše."
Na tome se času razdvojiše.
Ide Đuro pješke na opanke 790
I dan treći u Leđane dođe,
Pod dvorove kralja Mijaila:
„Đe su ovđe mlađi i dvorani
„I kraljevi prvi sekreturi,
„Da im predam knjigu šarovitu!" 795
To začuše mlađi i dvorani,
Privatiše knjigu šarovitu,
Dadoše je kralju Mijailu.
Kad kralj viđe šta mu knjiga piše,
Proli suze niz bijelo lice. 800
Ovako mu knjiga izgovara:
„Mijailo kralju, poslušaj me,
„Bila ti je cura na kočiji,
„Đevojku je Miloš ugrabio,—
„Đe je kmeta i pravoga suda, 805
„Odista je njegova đevojka!
„Pušti mene Marka i Miloša,
„Opremi mi kola i đevojku,
„Uz đevojku tepsiju dukata,
„U ruke joj jabuka od zlata 810
„I dadni im lake pratioce,
„Od Leđena do grada Toplice.
„Ako tako učiniti nećeš,
„Zadavam ti božju vjeru tvrdu,
„E ti nemaš no jednoga sina, 815
„Prebiću mu i noge i ruke,
„Oba ću mu oka izvaditi,
„A promaći jezik kroz vilice,
„A gvozdene kline udariti,
„Presjeći ga na četiri trupa, 820
„A turiti na četiri luba,
„Oko džade na četiri strane,
„Neka gleda malo i veliko,
„Neka čini imbret svekoliko!"
Kralj puštio Marka i Miloša 825
I dade im karat i oružje
I dade im konje tavlenike
I dade im kola i đevojku.
Tade Marko tio zborit’ zađe:
„Čuješ mene od Leđena kralju, 830
„Ni na to ti pristanuti neću,
„Dadi mene cio tovar blaga
„I Milošu pobratimu mome,
„Koji si nas namučio muka,
„Ja l’ izlazi da se siječemo, 835
„Ja l’ za sebe megdandžiju traži."
Telal vika megdandžije nema,
Kralj ne smije poći na megdanu.
Izmjeri mu cio tovar blaga
I dade mu deset pratioca, 840
Od Leđena do Toplice grada,
Do bijele Milanove kule.
Reče tada Toplica Milane:
„Dobro došli oba pobratima,
„Jeste li se muka namučili, 845
„U tavnici kući od kamena!“
To sasluša kraljeva đevojka,
Pa poljubi Toplicu Milana,
Poljubi ga u skut i u ruku
I tople je suze popadoše, 850
Pa Milana ispod stida pita:
„Oli mene oči zatvoriti
„I s istoka sunce uzaptiti,
„Oli mene brata pogubiti,
„Ja li ću ga pustit’ na otkupe!" 855
Tada reče Toplica Milane:
„Čuješ cura kralja od Leđana,
„Puštiću ti brata Avicura,
„Neka ide na svoje dvorove,
„Radi duše i toga svijeta, 860
„Radi sreće i sevapa svoga!“
I to reče opravi mu sina
I sa njime deset pratioca,
Od Leđana grada bijeloga.
I dade mu stotinu dukata, 865
Đe goj dođe neka pije vina,
Nek’ se vali u Leđenu gradu,
Kako mu je kod Milana bilo.
I otale oni okrenuše
I odoše svome zavičaju, 870
Put Leđena grada bijeloga.
Tade reče vojvoda Milošu:
„Vala Bogu, Bogom pobratime,
„Pobratime, Toplica Milane,
„Kome ćemo curu pokloniti?“ 875
Marko reče: „Od Toplice banu!"
I Milanu curu pokloniše,
Pokrsti je i privjenča za se.
A na troje blago dijeliše.
Datoteka:Murat Sipan vinjeta.jpg
