Томаида (драма у три чина)/29

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

ДРУГИ ЧИН
◄   Х XI XII   ►

XI

ТОМАИДА, ДЕСПОТ

ТОМАИДА: Говори!
ДЕСПОТ (Обазре се лево и десно и говори тихо): Дмитар, деспотов дорифор, коме си овај нож поверила, сишао је у Трикалу са намером да убије деспота, Чим је сишао, потражио ме је и ствар ми поверио. Ми смо стари другови, а здружила нас је мржња и према деспоту, јер вереница Дмитоова коју је деспот обешчастио, то ти је казивао ваљда, моја је сестра. Морао ми је поверити ствар још и стог што сам ја ближи деспоту него он, што је само мојом помоћу могао дело извести. Признајем, одвраћао сам га, говорио сам му о опасностима и убеђивао га да неће успети, јер је деспот чуван и пажен; али, он ми рече: Дао сам Томаиди реч и испунићу је!
ТОМАИДА: Па?
ДЕСПОТ: Било је синоћ. Деспот, опкољен силном и поузданом стражом, веселио се као обично — Дмитар се сакрио иза једног стуба крај којега ће деспот проћи кад пође у купатило. Ја бих пратио деспота и злочину не би било препреке. Али страже које обилазе двор, нађоше Дмитра и ено га сад у тамници где смрт очекује, Када је деспот хтео да га изведу преда њ’ срећа је хтела да то мени нареди и ја сиђох у тамницу да га изведем. Тада ми овај нож повери — јер остао је скривен код њега — и закле ме да дођем к теби да ти донесем његове последње поздраве.
ТОМАИДА: Је ли то све?
ДЕСПОТ: Не, кира, није све! Рече ми још: иди и замени ме; што нисам могао ја, доврши ти!?
ТОМАИДА (Посматрајући га): А јеси ли ти кадар заменити га?
ДЕСПОТ: О, кира! Ја сам племић, мојом се храброшћу деспот поносио.
ТОМАИДА: Умеш ли бити одан?
ДЕСПОТ: Оданост ми је одлика; ал’ кад је о теби, кира, реч, оданост моја зваће се ропство.
ТОМАИДА: Зар српски племић пристаје да робује?
ДЕСПОТ: У племићу је сваком витез, а витезу је част и углед робовати таквој лепотици!
ТОМАИДА: Ти лепо збориш, витеже, ал’ реч за мене још није јемство? Умеш ли другаче зајемчити ми оданост?.
ДЕСПОТ: Умем!
ТОМАИДА: Чим?
ДЕСПОТ: Осећајем који ме гони да пред тобом груди раширим и срце отворим, осећајем који ми искреност налаже. Осећај је то побожкости пред величанством твоје лепоте, а израз његов биће исповест. Не, кира деспина, ја нисам жедан освете, нити ми је деспот толку неправду учинио да би је морао издајом откупљивати. Ја нисам жедан освете; — жедан сам твоје лепоте, твога погледа, твога осмеха!
ТОМАИДА: Откуд жеђи те, кад сам ти била незнана?
ДЕСПОТ: Незнана? Зар твоја лепота незнана? Зар незнана висина Пиндоса и бујност Аспропотамоса, зар слава Елопеје незнана и јунаштво Акарнаније? Три највећа блага Зевс је Епиру даровао: моћ Додонину, јунаштво Пирусово и лепоту Томаидину. Моћ ценим, јунаштво поштујем, али лепоти мало је ако се дивим; робујући јој кадар би био изразити јој свој осећај!
ТОМАИДА: Премного осећаја у један час. Чувај се, туђинче, час рађа често самообману.
ДЕСПОТ: Није то један час, није то овај час. Ниси ти мени незнана; знам те ја. Давно те ја у души носим већ, носим те као предосећање, као слатку слутњу; као тајанствени глас наговештења...
ТОМАИДА: Лепо збориш, туђинче!
ДЕС ПОТ: Никад нисам био сиромашнији језиком до овога часа. Када је Крезус изасланство слао да се на Томоросу поклони Додони, просуо јој је пред ноге благо небројено, а ја — несретни туђинац — када сам са далеких страна кренуо овамо и почео се пети на Пиндос планину, да се поклоним најлепшој божици, шта сам собом донео? Крезосово богатство душе да, ал’ где ми је Хомерово богаство речи да ту душу пред тобом источим? Ја зборим суве речи тамо где треба песму певати; ја стојим нем и хладан пред храмом где треба топле молитве казивати!
ТОМАИДА (Он је снагом своје речи почнње освајати): Од варварског си рода ал’ језик ти је сладак као да си чедо питоме Акарнаније. Слушаћу те, говори!
ДЕСПОТ: Ах, само слушај, сако то! Толико ми је среће довољно! Слушај, али не тражи смисао речи у речима, већ је тражи у сили, у бујици њиховој, у осећају којим истичу, као што у реци бурних валова разбираш смисао морских дубина; као што у тутњу подземних трусова разбираш разговор утробе земљине; као што у шуму лишћа и грања разбираш тајне горе дубоке. Слушај, ал’ не тражи смисао речи у речима, јер реч тече с језика, а ја бих да ми сваки део душе изнесе; хтео бих да целу душу пред тобом источим!
ТОМАИДА (Са извесним узбуђењем): Стани, ко си ти?
ДЕСПОТ: Онај који те тражи и који је предосећао и слутио да ће те наћи, да те мора наћи. Онај, ког је та слатка слутња поуздано водила кроз искушења која му је живот нудио и провела кроз заседе које му је младост спремила, вођен нечим незнаним што му се унапред већ наслућивало као моћ старија од воље његове; нечем незнаном што га је величанством својим већ унапред себи потчињавало. И он је слепо ишао за слутњом том, као што побожник иде за верском светињом; ишао је одолевајући на путу том и топлом погледу чежњивих очију и заводљивом осмеху младих усана и порочном шапату срца младићског, ишао је и одолевао им је, осећао је да више себи не припада; јер догледао је на крају пута којим га је слутња водила — тебе.
ТОМАИДА (Видећи да јој се намће снага и бујност његових осећаја, хоће.да се одбрани): Ма ко си ти и од којега си рода?
ДЕСПОТ: Рекох ти ко сам, а од рода сам варварског. У мене љубав није нежан, племенити цвет; у мене љубав није уздах, суза, смех; у мене љубав није младалачки сан; у мене љубав није тихи, слатки осећај. Од варварског сам рода! Моја је љубав море разбеснело, које у млево дроби стену камену; моја је љубав усов неутољиви, ко и засипа цветне долине; моја је љубав пламен помамни, који прождире све што загрли; моја је љубав олуј разбеснео који чупа столетне храстове! Љубав је моја снага, храброст, срчаност; љубав је моја смрт, јер љубећи ја умирем.
ТОМАИДА (Са заносом); Лепа је љубав та, али је варварска. Ја бих је желела ал’ бих је се бојала!
ДЕСПОТ: Ох, пожели је!
ТОМАИДА (Ипак се прибира): Ма, чуј ме, ко си ти?
ДЕСПОТ: Рекох ти: од варварског сам рода, ал’ не рекох ти још: песмом сам однегован. У варвара је песма дечији разговор. Песма ме је првој речи научила; песма ме је с књигом спријатељила; веру у Бога песма ми је улила; песма ми душу милошћу а срце храброшћу запојила. А, од песме нема узвишенијега учитеља; од ње сам научио у невољи бити горд, у сили племенит; према јачем бити чврет, а великодушан према слабијем; од ње сам научио насилника мрзети а невољника жалити; од ње у рату бити храбар, у миру побожан, и од ње сам научио љубити само једном љубављу, љубављу са које се умире. Ето то је све варварство моје!
ТОМАИДА: То је витештво! Чело ти мудро и честит поглед твој, казује да си од племенита рода; реч твоја топла казује, да је искрена и да из велике душе истиче... Па ипак.. варварин си, туђинац!
ДЕСПОТ: Не, нисам туђинац јер сам твој. Своја ми је земља ова која је тебе родила; своја ми је планина која ти је обиталиште и ваздух њен који тебе запаја; свој ми је студенац који те поји и стаза ова којом одиш ти; своје ми је све, ништа туђе није, јер твоје је и ја нисам туђинац... јер сам твој!
ТОМАИДА (Непоуздана у себе): Ма умукни већ! Јер, не желим, чуј ме, јер нећу да се у мржњи поколебам!
ДЕСПОТ (Осећајући да је већ у његовој власти, узима је за руку што она несвесно дозвољава): Мрзећемо заједно! Ох, како је то слатко кад две душе негују један осећај, ма се он и мржња звао.
ТОМАИДА: Ја најпре тебе морам мрзети!
ДЕСПОТ: Мрзи ме, ал’ дозволи да тебе волим ја!
ТОМАИДА (Прене се и тргне руку): Не, не, не!... Како сам слаба била, како сам смела бити слаба ма и за час!... Не заборави: нећу да те слушам! Нећу, чујеш ли! Иди, иди одавде, иди што пре, иди; пут ти ;е слободан! Бежи испред моје мржње... туђинац си, варварин, слуга насилников!... Мрзим те, разумеш ли, јер... морам те мрзети. Иди, незнани, у ноћ која те је донела!
ДЕСПОТ: Да, јер ноћ доноси сан! Знао сам ја да ће ми овај сусрет с тобом, овај величанствени сан, донети једна ноћ!
ТОМАИДА: Не доливај више, душу ћеш ми затровати, јер свака је твоја реч кап отрова. Иди, иди што пре! Ја ти заповедам... ја те молим да идеш! (Дуга пауза они се гледају очи у очи). Па добро... шта хоћеш ти; шта хоћеш, слуго тирана, који ми је престо разорио и народу мом слободу одузео?
ДЕСПОТ: Реци: шта хоћеш ти који си кадар, наоружан Томаидином љубављу, њеноме народу слободу а њој престо повратити?
ТОМАИДА: Ти?
ДЕСПОТ: Ти не знаш дакле колика снага лежи у љубави?
ТОМАИДА: У мржњи је већа!
ДЕСПОТ: Да, ал’ није вечита као што је у љубав. На љубави почива благослов Божји, а мржња је небом проклета; љубав узноси човека над човеком, а љубав га унижава до скота; љубав је осећај велике душе, а мржња отров крвава срца; љубав храни и чврста снагу за дела велика, а мржња снагу испија и сагорева душу док не клоне моћ. Наоружај ме љубављу па ишти да разорим камене планине; да бујне реке уставим, облаке мутне да омеметем и живу муњу да заробим. Ишти, учинићу!
ТОМАИДА: Јеси ли кадар?
ДЕСПОТ: Наоружан твојом љубављу.
ТОМАИДА: А јеси ли кадар, ако ти љубав обећам, донети ми главу господара твог?
ДЕСПОТ (Прене се): Тол’ко га мрзиш?
ТОМАИДА: Мрзим га као што прогнаник божји мрзи небо; као незнабожац што мрзи побожног који му је храм порушио. Хоћу главу његову! Донеси ми је!
ДЕСПОТ: А ако је донесем?
ТОМАИДА: Наградићу те љубављу.
ДЕСПОТ: Зар једна глава крвава, којом је пожудна јеврејка некад уцењивала Ирода, сме да буде цена твоје љубави? Зар сунце поставља цену пре но огреје свет; зар небо милост уцењује? Зар има цене твојој љубави? Зар љубав није осећај који као заметак ниче из загрејане земљине утробе, зачињући се сам од себе и не мислећи хоће л' га Господ кишом залити ил’ ће на сунцу угинути чим угледа свет?
ТОМАИДА: Чуј ме, јер желим да ме разумеш. Ти знаш моју моћ; седам стотина одметника, седам стотина јунака готових да изгину, под мојим су запозедништвом, краљица сам у овој планини и господар и, једна моја реч може значити твоју смрт! Ти ниси први туђинац који је овамо наишао; слао их је деспот ил’ као убице или као уходе и они му се нису живи враћали. И ти си у власти мојој, и твој је живот у мојим рукама — ал’ ето, ја сам ти поверовала. И сад ти верујем, а и кад би посумњала у то, живот бих ти опростила, жао би ме било твога живота!... Лепа сам, велиш, и знаш још уз то да сам и владарска кћи, те вероваћеш да ниси први који ми о љубави говори; ал’ ти си ипак први коме сам допустила да каже до краја реч о љубави. Ја не знам шта је то; и сад се питам још: је л’ смело бити, је ли требало, али — ево ти признајем: твој први поглед, пре нег твоја прва реч, поколебао ме је. Од првог погледа тог ја сам се од себе бранила, ја сам се питала; ко је тај незнани туђинац, не- знани варварин, са којега ти изненада срце заигра?
ДЕСПОТ (Усхићено): Томаидо!
ТОМАИДА: Стегла сам срце упорно, наоружала се мржњом и охолошћу спремила да се браним од тебе. Али, бујица твојих речи, снажних као олуј плах, твој сладак језик као песма Друидина...; твој звучан и топао глас као глас харфе Еолове; твој поштен и ведар поглед као небо отворено и твој витешки понос, понос митских богсва — обезоружаше ме и од охоле хајдучице; због које двор трикалски нема мирна сна, учинише ме слабом женом. Веровала сам некада да је љубав осећај који се подмукло увлачи у душу као влага у темеље. Лагано, постепено, дан по дан, ноћ по ноћ, ал’ нисам знала што сад већ знам и увиђам: да је то муња која те опржи у часу кад се ти с побожним поверењем радујеш светломе дану и ведроме небу; да је то змија отровница која се прикрада и изненада те такне жаоком те у једном часу разлије ти отров кроз сву крв.
ДЕСПОТ (Усхићено): Томаидо?
ТОМАИДА (Клонуло): Отрована сам.
ДЕСПОТ (Прихвати јој руку): Љубављу, је л’?
ТОМАИДА (Предајући се осећајима): Незнани, ко си да си, исповедам ти се — волим те!
ДЕСПОТ: Реци још једном, реци ту судбоносну реч; бојим се нисам чуо!
ТОМАИДА: Јест. волим те, и тој љубави није цена глава деспотова. Њу иштем од тебе само као дар витешки, иштем је као доказ твој да си за мене кадар све учинити. Јер, упамти, колико тебе волим, два пута више мрзим господара твог. Мрзим га, жедна сам његове крви, морам је окусити да бих мржњу угасила. Брат је цара једнога који влада плодним и пространим земљама; зар њему није било места тамо, крај престола; зар у толикој царевини није за њега било земље којом би могао владати, ако му је сујети престо годио, већ сишао да пороби моју земљу малену, да један слободан народ робом учини ради своје владалачке сујете? Многе су хиљаде година како Епирац живи на овом тлу, у доба још кад његов народ није ни имао свога имена и када је по далеким неким и пустим степама лутао као чопор дивљих вукова. Тада још Зевс је са Олимпоса овде слазио и осјнивао храмове; тада још Епир је био знан пре но Византија. И он сад долази и тешком, варварском стопалом, гази једну хиљадогодишњу историју; мрачи једну велику и светлу прошлост; руши један народ, који је увек слободно живио. И, кћи тога народа, који је заробљен, кћи владарке која је је прогнана, хоћеш зар да га не мрзи?...
ДЕСПОТ (Обухватајући је руком око паса): Ох, како си у мржњи лепа!
ТОМАИДА (Подајући се): Умела бих и ја бити племенита и узвишена; не мислим ни ја да је мржња цвет којим се девојачке груди ките. Ал’ ја у себи носим мржњу целога мога народа, а та мржња крваву тражи одмазду. Хоћу главу деспотову, разумеш ли ме сад? Донеси ми је, тако ти љубави?
ДЕС ПОТ: Не познајеш деспота па ти је мржња много осорнија но што је он заслужује, и не познаје тебе он, а кад би те познавао, сам би ти своју главу понудио.
ТОМАИДА: Не говори ми о њему, јер мржњу ми још више распаљујеш. И кад би му злочин опростила, дражи ме до безумља дрскост што се прогласио за деспота Епира, Акарнаније и Велике Влахиотске. На том престолу су Палеолози седели и само се један Палеолог сме попети на њ!
ДЕСПОТ: Палеолог?
ТОМАИДА: Да!
ДЕСПОТ: Је л’ то све што иштеш од деспота?
ТОМАИДА: Да!
ДЕСПОТ: И кад би ти он ту жељу испунио?
ТОМАИДА (Изненађено): Он?
ДЕСПОТ: Да! Јер, веруј, деспот је кадар то за тебе учинити!
ТОМАИДА: По коју цену?
ДЕСПОТ: Да га престанеш мрзети; да му на љубав одговориш љубављу.
ТОМАИДА (Запрепашћено): У чије име чиниш ту понуду?
ДЕСПОТ: У име његово!
ТОМАИДА (Тргне се ужаснута): Подла слуго деспотова! Дакле то је била лаж; безочна лаж сва она силна бујица твојих речи? Лажан ти је био дах, лажан осећај; дакле си изасланик његов и доносиш ми цену за унижење моје..?
ДЕСПОТ: Не, Томаида!
ТОМАИДА: Ил’ је у тебе јача ропска навика од љубави,..?
ДЕСПОТ: Чуј ме!...
ТОМАИДА: Или си бедан сводник, који се дрзнуо да ми чини понуде?
ДЕСПОТ: Ја те преклињем, чуј ме!
ТОМАИДА: Не, ни речи више, одвратна ми је свака твоја реч! Иди, иди ми с очију! Нагнао си ме да скрхам понос свој и да утолим мржњу своју према теби, туђинцу и варвару, нагнао си ме, да се покажем слаба пред тобом, унизио си ме исповешћу коју ти учиних и — кад си већ поверовао да си у власти, мислио си, зар, сад већ можеш са мном и да тргујеш за кесу златника којом ће те, роба, господар наградити?
ДЕСПОТ (Боно): Томаида!
ТОМАИДА: А јеси ли рачунао са гневом жене увређене у љубави; јеси л’ се борио који пут са тигрицом рањеном? Или си рачунао можда да ти је живот безбедан, знајући да бих те могла само презрети, али не и убити.
ДЕСПОТ: Чуј ме, Томаида, чуј ме, тако ти мржње, јер не смем те у љубав клети чим си у њу посумњала! Веруј да ће се небо преврнути; да ће мора пресушити; да ће камен проговорити и сунце се угасити; веруј ако хоћеш, да ће се Господ одрећи престола небеског; да ће мртви пропевати; да ће се у змији залећи душа човекова и вук планински да ће се благородством надахнути. Веруј у све што не може, што неће никад бити, ал’ не веруј у сумњу која ти је мало час душу посукнула. Одагнај је, јер не сме те се дотаћи!
ТОМАИДА: Зашто си ми о њему говорио?
ДЕСПОТ: Говорио сам ти о деспоту не би ли ти мржњу утолио; хтео сам ти из душе источити мржњу како у њој не би било места другом осећају до само осећају љубави за мене. Рекао сам да би те и деспот волео, ал’ кад би знао да се ма ко, сем мене, усудио волети те, ја бих му зубима крв из грла источио. ,
ТОМАИДА: Чуј тада, поверићу ти тајну; деспот ме воли!
ДЕСПОТ: Ко ти рече то?
ТОМАИДА: Не питај ко, ал’ знај да ме деспот воли и воли љубављу већом од твоје. Деспот ме воли, знај!
ДЕСПОТ: Убићу га!
ТОМАИДА: Уби га! Уклони га с пута и Мог и твог! Тек кад ми његову главу донесеш, вероваћу твојој љубави!
ДЕСПОТ: Тек тад?
ТОМАИДА: Само тад!
ДЕСПОТ (Одлучи се): Добро! Донећу ти главу деспотову!
ТОМАИДА (Полети му у наручја усхнћена): Хоћеш, је л’ хоћеш? Тако, тако сад те волим тек! Сад тек! (Милује му косу) Ох, како имаш бујну косу и дивно чело мудрачево и девојачке усне и око пламено, пожудно, варварско — ох, како си леп, како си тек сада леп! Не желим престо, нисам га никад ни желела; на њега чека брат мој Никифор, њему и припада. А ја ћу с тобом, поћи ћемо што даље од престола, поћи ћемо, је ли, у чаробну Етолију у коју је и Етолос избегао из Елиса. Тамо ћемо, на морској обали, скривени од света и од зависти, уз шум и рику морских валова, одати се дивљој љубави којом твоје племе љуби и љубећи умире. Јели, јели, драги мој! Закуни ми се овде на ватри, на пламену, као што су се негда незнабожци заклињали; закуни ми се да ћеш бити мој, само мој!
ДЕСПОТ: А ти?
ТОМАИДА (Свечано): Пламеном овим и пламеном срца свог, заклињем ти се да ја не бих више умела никад волети, ни другог волети. Не питам те ко си, не знам ти ни имена, а ево сам ти се предала. Зар ти је недовољно то?
ДЕСПОТ (Небу): Господе! Подржи ме да не малакшем под теретом среће те!
ТОМАИДА: Ал’ — испред те среће стоји дужност, је л’?
ДЕСПОТ: Да, смрт деспоту!
ТОМАИДА: Смрт тирану! Упамти, то је прва реч наше љубави; то усклик среће наше, то поздрав дану и отпоздрав ноћи; то прве речи наше заједничке молитве. Смрт тирану!
ДЕСПОТ: Сутрашњи дан већ донеће ти његову или моју смрт!
ТОМАИДА: Твоју смрт? (Загрли га снажније). Не дам те, ја хоћу живот твој, а деспотову смрт!
ДЕСПОТ: А би ли ти више мржњи међ угасило, кад би му сама ти, својом руком, смрт задала?
ТОМАИДА: Ја? О, ја бих храбрости за то увек имала; и храбрости и пожуде, али... зар би то могло бити?
ДЕСПОТ: Начин, који сам смислио, једини обећава да ћемо дело постићи.
ТОМАИДА: Казуј га!
ДЕСПОТ: Ти би морала поћи са мном у Трикалу, у деспотов двор.
ТОМАИДА (Изненађена): У деспотов двор?
ДЕСПОТ: Моја би брига била да те у град уведем, да те прикријем. И тај исти нож, који је већ једном слазио у Трикалу по деспотову крв...
ТОМАИДА: ...ја сама да му сјурим у срце варварско?
ДЕСПОТ: А ја ћу бити ту. Ти ме нећеш видети, ал’ ја ћу бити ту. Припремићу све, дочекаћу те у оној забуни, која ће настати, и изнећу те у ноћ, где ће ме спремни коњи очекивати. Далеко ће још зора бити, а ми ћемо бити већ у Пиндос-планини.
ТОМАИДА (Усхићена): Својом руком да му задам смрт? Ах, то годи, то ми годи да своју мржњу сама откупим, да његова смрт не буде дело издаје већ дело освете. Хоћу, хоћу, хоћу, свиђа ми се то!... (Тргне се на један мах). Али... (Ухвати га за руку) Погледај ми у очи! (Загледа га дубоко, али бива побеђена његовим погледом) Верујем ти, верујем ти, јер те волим! Верујем ти кад би ме и у смрт водио!
ДЕСПОТ: У живот водим те, у лепши живот, у живот наше љубави!
ТОМАИДА: Ал’ не дорече како си ствар замислио; како то може бити; како ће се извести?
ДЕСПОТ: Деспот се сваке вечери весели; певају му певачи и играју му играчице. На двору их је пуно, збирају се са свих страна из Амбракије, Феникије и Пандозије, из Ализије, Астахоса и Ахиноса, из Текмона Калкиса, Колидона. Одвешћу те у двор и држати сакривену. Кад весеље буде дозрело, кад у деспота и његове властеле, занесене игром и песмом, малакше обазривост; приступићу му и рећи: деспоте, довео сам ти једну играчицу из Ламије, досад је ниси видео лепшу, наређујеш ли да је пусте преда те? Ти ћеш изаћи и играћеш.; ако и не знаш вештину, твоја лепота покриће твоје незнање. Та лепота деспота ће занети, занеће и властелу и свака опрезност биће далека од њих. Ти ћеш играти, све ватреније, све плаховитије, догод деспотов занос не пређе у слепило, а тада ћеш му, по обичају, полећи по колену...
ТОМАИДА (Сагледајући): И?
ДЕСПОТ: Он ће се саћи да те дарује и за дар да узме пољубац....
ТОМАИДА (Усхићена и раздражена осветом): И, тада ће смрт целивати! Смрт тирану! Кликнућу тада ја и полетећу теби у загрљај. Пођимо, хајде, хоћемо ли ноћас још?
ДЕСПОТ: Ноћас, како би пре зоре стигли у Трикалу. Скрићу те у предграђе да преданиш дан и тек сутра с вечери, увешћу те у двор.
ТОМАИДА: Хајде, пођимо! (На страну) Капетане!
АНГЕЛОС (Споља): Овде сам! (Долази)


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 81 година.