Tomaida (drama u tri čina)/29

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu

DRUGI ČIN
◄   H XI XII   ►

XI

TOMAIDA, DESPOT

TOMAIDA: Govori!
DESPOT (Obazre se levo i desno i govori tiho): Dmitar, despotov dorifor, kome si ovaj nož poverila, sišao je u Trikalu sa namerom da ubije despota, Čim je sišao, potražio me je i stvar mi poverio. Mi smo stari drugovi, a združila nas je mržnja i prema despotu, jer verenica Dmitoova koju je despot obeščastio, to ti je kazivao valjda, moja je sestra. Morao mi je poveriti stvar još i stog što sam ja bliži despotu nego on, što je samo mojom pomoću mogao delo izvesti. Priznajem, odvraćao sam ga, govorio sam mu o opasnostima i ubeđivao ga da neće uspeti, jer je despot čuvan i pažen; ali, on mi reče: Dao sam Tomaidi reč i ispuniću je!
TOMAIDA: Pa?
DESPOT: Bilo je sinoć. Despot, opkoljen silnom i pouzdanom stražom, veselio se kao obično — Dmitar se sakrio iza jednog stuba kraj kojega će despot proći kad pođe u kupatilo. Ja bih pratio despota i zločinu ne bi bilo prepreke. Ali straže koje obilaze dvor, nađoše Dmitra i eno ga sad u tamnici gde smrt očekuje, Kada je despot hteo da ga izvedu preda nj’ sreća je htela da to meni naredi i ja siđoh u tamnicu da ga izvedem. Tada mi ovaj nož poveri — jer ostao je skriven kod njega — i zakle me da dođem k tebi da ti donesem njegove poslednje pozdrave.
TOMAIDA: Je li to sve?
DESPOT: Ne, kira, nije sve! Reče mi još: idi i zameni me; što nisam mogao ja, dovrši ti!?
TOMAIDA (Posmatrajući ga): A jesi li ti kadar zameniti ga?
DESPOT: O, kira! Ja sam plemić, mojom se hrabrošću despot ponosio.
TOMAIDA: Umeš li biti odan?
DESPOT: Odanost mi je odlika; al’ kad je o tebi, kira, reč, odanost moja zvaće se ropstvo.
TOMAIDA: Zar srpski plemić pristaje da robuje?
DESPOT: U plemiću je svakom vitez, a vitezu je čast i ugled robovati takvoj lepotici!
TOMAIDA: Ti lepo zboriš, viteže, al’ reč za mene još nije jemstvo? Umeš li drugače zajemčiti mi odanost?.
DESPOT: Umem!
TOMAIDA: Čim?
DESPOT: Osećajem koji me goni da pred tobom grudi raširim i srce otvorim, osećajem koji mi iskrenost nalaže. Osećaj je to pobožkosti pred veličanstvom tvoje lepote, a izraz njegov biće ispovest. Ne, kira despina, ja nisam žedan osvete, niti mi je despot tolku nepravdu učinio da bi je morao izdajom otkupljivati. Ja nisam žedan osvete; — žedan sam tvoje lepote, tvoga pogleda, tvoga osmeha!
TOMAIDA: Otkud žeđi te, kad sam ti bila neznana?
DESPOT: Neznana? Zar tvoja lepota neznana? Zar neznana visina Pindosa i bujnost Aspropotamosa, zar slava Elopeje neznana i junaštvo Akarnanije? Tri najveća blaga Zevs je Epiru darovao: moć Dodoninu, junaštvo Pirusovo i lepotu Tomaidinu. Moć cenim, junaštvo poštujem, ali lepoti malo je ako se divim; robujući joj kadar bi bio izraziti joj svoj osećaj!
TOMAIDA: Premnogo osećaja u jedan čas. Čuvaj se, tuđinče, čas rađa često samoobmanu.
DESPOT: Nije to jedan čas, nije to ovaj čas. Nisi ti meni neznana; znam te ja. Davno te ja u duši nosim već, nosim te kao predosećanje, kao slatku slutnju; kao tajanstveni glas nagoveštenja...
TOMAIDA: Lepo zboriš, tuđinče!
DES POT: Nikad nisam bio siromašniji jezikom do ovoga časa. Kada je Krezus izaslanstvo slao da se na Tomorosu pokloni Dodoni, prosuo joj je pred noge blago nebrojeno, a ja — nesretni tuđinac — kada sam sa dalekih strana krenuo ovamo i počeo se peti na Pindos planinu, da se poklonim najlepšoj božici, šta sam sobom doneo? Krezosovo bogatstvo duše da, al’ gde mi je Homerovo bogastvo reči da tu dušu pred tobom istočim? Ja zborim suve reči tamo gde treba pesmu pevati; ja stojim nem i hladan pred hramom gde treba tople molitve kazivati!
TOMAIDA (On je snagom svoje reči počnnje osvajati): Od varvarskog si roda al’ jezik ti je sladak kao da si čedo pitome Akarnanije. Slušaću te, govori!
DESPOT: Ah, samo slušaj, sako to! Toliko mi je sreće dovoljno! Slušaj, ali ne traži smisao reči u rečima, već je traži u sili, u bujici njihovoj, u osećaju kojim ističu, kao što u reci burnih valova razbiraš smisao morskih dubina; kao što u tutnju podzemnih trusova razbiraš razgovor utrobe zemljine; kao što u šumu lišća i granja razbiraš tajne gore duboke. Slušaj, al’ ne traži smisao reči u rečima, jer reč teče s jezika, a ja bih da mi svaki deo duše iznese; hteo bih da celu dušu pred tobom istočim!
TOMAIDA (Sa izvesnim uzbuđenjem): Stani, ko si ti?
DESPOT: Onaj koji te traži i koji je predosećao i slutio da će te naći, da te mora naći. Onaj, kog je ta slatka slutnja pouzdano vodila kroz iskušenja koja mu je život nudio i provela kroz zasede koje mu je mladost spremila, vođen nečim neznanim što mu se unapred već naslućivalo kao moć starija od volje njegove; nečem neznanom što ga je veličanstvom svojim već unapred sebi potčinjavalo. I on je slepo išao za slutnjom tom, kao što pobožnik ide za verskom svetinjom; išao je odolevajući na putu tom i toplom pogledu čežnjivih očiju i zavodljivom osmehu mladih usana i poročnom šapatu srca mladićskog, išao je i odolevao im je, osećao je da više sebi ne pripada; jer dogledao je na kraju puta kojim ga je slutnja vodila — tebe.
TOMAIDA (Videći da joj se namće snaga i bujnost njegovih osećaja, hoće.da se odbrani): Ma ko si ti i od kojega si roda?
DESPOT: Rekoh ti ko sam, a od roda sam varvarskog. U mene ljubav nije nežan, plemeniti cvet; u mene ljubav nije uzdah, suza, smeh; u mene ljubav nije mladalački san; u mene ljubav nije tihi, slatki osećaj. Od varvarskog sam roda! Moja je ljubav more razbesnelo, koje u mlevo drobi stenu kamenu; moja je ljubav usov neutoljivi, ko i zasipa cvetne doline; moja je ljubav plamen pomamni, koji proždire sve što zagrli; moja je ljubav oluj razbesneo koji čupa stoletne hrastove! Ljubav je moja snaga, hrabrost, srčanost; ljubav je moja smrt, jer ljubeći ja umirem.
TOMAIDA (Sa zanosom); Lepa je ljubav ta, ali je varvarska. Ja bih je želela al’ bih je se bojala!
DESPOT: Oh, poželi je!
TOMAIDA (Ipak se pribira): Ma, čuj me, ko si ti?
DESPOT: Rekoh ti: od varvarskog sam roda, al’ ne rekoh ti još: pesmom sam odnegovan. U varvara je pesma dečiji razgovor. Pesma me je prvoj reči naučila; pesma me je s knjigom sprijateljila; veru u Boga pesma mi je ulila; pesma mi dušu milošću a srce hrabrošću zapojila. A, od pesme nema uzvišenijega učitelja; od nje sam naučio u nevolji biti gord, u sili plemenit; prema jačem biti čvret, a velikodušan prema slabijem; od nje sam naučio nasilnika mrzeti a nevoljnika žaliti; od nje u ratu biti hrabar, u miru pobožan, i od nje sam naučio ljubiti samo jednom ljubavlju, ljubavlju sa koje se umire. Eto to je sve varvarstvo moje!
TOMAIDA: To je viteštvo! Čelo ti mudro i čestit pogled tvoj, kazuje da si od plemenita roda; reč tvoja topla kazuje, da je iskrena i da iz velike duše ističe... Pa ipak.. varvarin si, tuđinac!
DESPOT: Ne, nisam tuđinac jer sam tvoj. Svoja mi je zemlja ova koja je tebe rodila; svoja mi je planina koja ti je obitalište i vazduh njen koji tebe zapaja; svoj mi je studenac koji te poji i staza ova kojom odiš ti; svoje mi je sve, ništa tuđe nije, jer tvoje je i ja nisam tuđinac... jer sam tvoj!
TOMAIDA (Nepouzdana u sebe): Ma umukni već! Jer, ne želim, čuj me, jer neću da se u mržnji pokolebam!
DESPOT (Osećajući da je već u njegovoj vlasti, uzima je za ruku što ona nesvesno dozvoljava): Mrzećemo zajedno! Oh, kako je to slatko kad dve duše neguju jedan osećaj, ma se on i mržnja zvao.
TOMAIDA: Ja najpre tebe moram mrzeti!
DESPOT: Mrzi me, al’ dozvoli da tebe volim ja!
TOMAIDA (Prene se i trgne ruku): Ne, ne, ne!... Kako sam slaba bila, kako sam smela biti slaba ma i za čas!... Ne zaboravi: neću da te slušam! Neću, čuješ li! Idi, idi odavde, idi što pre, idi; put ti ;e slobodan! Beži ispred moje mržnje... tuđinac si, varvarin, sluga nasilnikov!... Mrzim te, razumeš li, jer... moram te mrzeti. Idi, neznani, u noć koja te je donela!
DESPOT: Da, jer noć donosi san! Znao sam ja da će mi ovaj susret s tobom, ovaj veličanstveni san, doneti jedna noć!
TOMAIDA: Ne dolivaj više, dušu ćeš mi zatrovati, jer svaka je tvoja reč kap otrova. Idi, idi što pre! Ja ti zapovedam... ja te molim da ideš! (Duga pauza oni se gledaju oči u oči). Pa dobro... šta hoćeš ti; šta hoćeš, slugo tirana, koji mi je presto razorio i narodu mom slobodu oduzeo?
DESPOT: Reci: šta hoćeš ti koji si kadar, naoružan Tomaidinom ljubavlju, njenome narodu slobodu a njoj presto povratiti?
TOMAIDA: Ti?
DESPOT: Ti ne znaš dakle kolika snaga leži u ljubavi?
TOMAIDA: U mržnji je veća!
DESPOT: Da, al’ nije večita kao što je u ljubav. Na ljubavi počiva blagoslov Božji, a mržnja je nebom prokleta; ljubav uznosi čoveka nad čovekom, a ljubav ga unižava do skota; ljubav je osećaj velike duše, a mržnja otrov krvava srca; ljubav hrani i čvrsta snagu za dela velika, a mržnja snagu ispija i sagoreva dušu dok ne klone moć. Naoružaj me ljubavlju pa išti da razorim kamene planine; da bujne reke ustavim, oblake mutne da omemetem i živu munju da zarobim. Išti, učiniću!
TOMAIDA: Jesi li kadar?
DESPOT: Naoružan tvojom ljubavlju.
TOMAIDA: A jesi li kadar, ako ti ljubav obećam, doneti mi glavu gospodara tvog?
DESPOT (Prene se): Tol’ko ga mrziš?
TOMAIDA: Mrzim ga kao što prognanik božji mrzi nebo; kao neznabožac što mrzi pobožnog koji mu je hram porušio. Hoću glavu njegovu! Donesi mi je!
DESPOT: A ako je donesem?
TOMAIDA: Nagradiću te ljubavlju.
DESPOT: Zar jedna glava krvava, kojom je požudna jevrejka nekad ucenjivala Iroda, sme da bude cena tvoje ljubavi? Zar sunce postavlja cenu pre no ogreje svet; zar nebo milost ucenjuje? Zar ima cene tvojoj ljubavi? Zar ljubav nije osećaj koji kao zametak niče iz zagrejane zemljine utrobe, začinjući se sam od sebe i ne misleći hoće l' ga Gospod kišom zaliti il’ će na suncu uginuti čim ugleda svet?
TOMAIDA: Čuj me, jer želim da me razumeš. Ti znaš moju moć; sedam stotina odmetnika, sedam stotina junaka gotovih da izginu, pod mojim su zapozedništvom, kraljica sam u ovoj planini i gospodar i, jedna moja reč može značiti tvoju smrt! Ti nisi prvi tuđinac koji je ovamo naišao; slao ih je despot il’ kao ubice ili kao uhode i oni mu se nisu živi vraćali. I ti si u vlasti mojoj, i tvoj je život u mojim rukama — al’ eto, ja sam ti poverovala. I sad ti verujem, a i kad bi posumnjala u to, život bih ti oprostila, žao bi me bilo tvoga života!... Lepa sam, veliš, i znaš još uz to da sam i vladarska kći, te verovaćeš da nisi prvi koji mi o ljubavi govori; al’ ti si ipak prvi kome sam dopustila da kaže do kraja reč o ljubavi. Ja ne znam šta je to; i sad se pitam još: je l’ smelo biti, je li trebalo, ali — evo ti priznajem: tvoj prvi pogled, pre neg tvoja prva reč, pokolebao me je. Od prvog pogleda tog ja sam se od sebe branila, ja sam se pitala; ko je taj neznani tuđinac, ne- znani varvarin, sa kojega ti iznenada srce zaigra?
DESPOT (Ushićeno): Tomaido!
TOMAIDA: Stegla sam srce uporno, naoružala se mržnjom i ohološću spremila da se branim od tebe. Ali, bujica tvojih reči, snažnih kao oluj plah, tvoj sladak jezik kao pesma Druidina...; tvoj zvučan i topao glas kao glas harfe Eolove; tvoj pošten i vedar pogled kao nebo otvoreno i tvoj viteški ponos, ponos mitskih bogsva — obezoružaše me i od ohole hajdučice; zbog koje dvor trikalski nema mirna sna, učiniše me slabom ženom. Verovala sam nekada da je ljubav osećaj koji se podmuklo uvlači u dušu kao vlaga u temelje. Lagano, postepeno, dan po dan, noć po noć, al’ nisam znala što sad već znam i uviđam: da je to munja koja te oprži u času kad se ti s pobožnim poverenjem raduješ svetlome danu i vedrome nebu; da je to zmija otrovnica koja se prikrada i iznenada te takne žaokom te u jednom času razlije ti otrov kroz svu krv.
DESPOT (Ushićeno): Tomaido?
TOMAIDA (Klonulo): Otrovana sam.
DESPOT (Prihvati joj ruku): Ljubavlju, je l’?
TOMAIDA (Predajući se osećajima): Neznani, ko si da si, ispovedam ti se — volim te!
DESPOT: Reci još jednom, reci tu sudbonosnu reč; bojim se nisam čuo!
TOMAIDA: Jest. volim te, i toj ljubavi nije cena glava despotova. Nju ištem od tebe samo kao dar viteški, ištem je kao dokaz tvoj da si za mene kadar sve učiniti. Jer, upamti, koliko tebe volim, dva puta više mrzim gospodara tvog. Mrzim ga, žedna sam njegove krvi, moram je okusiti da bih mržnju ugasila. Brat je cara jednoga koji vlada plodnim i prostranim zemljama; zar njemu nije bilo mesta tamo, kraj prestola; zar u tolikoj carevini nije za njega bilo zemlje kojom bi mogao vladati, ako mu je sujeti presto godio, već sišao da porobi moju zemlju malenu, da jedan slobodan narod robom učini radi svoje vladalačke sujete? Mnoge su hiljade godina kako Epirac živi na ovom tlu, u doba još kad njegov narod nije ni imao svoga imena i kada je po dalekim nekim i pustim stepama lutao kao čopor divljih vukova. Tada još Zevs je sa Olimposa ovde slazio i osjnivao hramove; tada još Epir je bio znan pre no Vizantija. I on sad dolazi i teškom, varvarskom stopalom, gazi jednu hiljadogodišnju istoriju; mrači jednu veliku i svetlu prošlost; ruši jedan narod, koji je uvek slobodno živio. I, kći toga naroda, koji je zarobljen, kći vladarke koja je je prognana, hoćeš zar da ga ne mrzi?...
DESPOT (Obuhvatajući je rukom oko pasa): Oh, kako si u mržnji lepa!
TOMAIDA (Podajući se): Umela bih i ja biti plemenita i uzvišena; ne mislim ni ja da je mržnja cvet kojim se devojačke grudi kite. Al’ ja u sebi nosim mržnju celoga moga naroda, a ta mržnja krvavu traži odmazdu. Hoću glavu despotovu, razumeš li me sad? Donesi mi je, tako ti ljubavi?
DES POT: Ne poznaješ despota pa ti je mržnja mnogo osornija no što je on zaslužuje, i ne poznaje tebe on, a kad bi te poznavao, sam bi ti svoju glavu ponudio.
TOMAIDA: Ne govori mi o njemu, jer mržnju mi još više raspaljuješ. I kad bi mu zločin oprostila, draži me do bezumlja drskost što se proglasio za despota Epira, Akarnanije i Velike Vlahiotske. Na tom prestolu su Paleolozi sedeli i samo se jedan Paleolog sme popeti na nj!
DESPOT: Paleolog?
TOMAIDA: Da!
DESPOT: Je l’ to sve što išteš od despota?
TOMAIDA: Da!
DESPOT: I kad bi ti on tu želju ispunio?
TOMAIDA (Iznenađeno): On?
DESPOT: Da! Jer, veruj, despot je kadar to za tebe učiniti!
TOMAIDA: Po koju cenu?
DESPOT: Da ga prestaneš mrzeti; da mu na ljubav odgovoriš ljubavlju.
TOMAIDA (Zaprepašćeno): U čije ime činiš tu ponudu?
DESPOT: U ime njegovo!
TOMAIDA (Trgne se užasnuta): Podla slugo despotova! Dakle to je bila laž; bezočna laž sva ona silna bujica tvojih reči? Lažan ti je bio dah, lažan osećaj; dakle si izaslanik njegov i donosiš mi cenu za uniženje moje..?
DESPOT: Ne, Tomaida!
TOMAIDA: Il’ je u tebe jača ropska navika od ljubavi,..?
DESPOT: Čuj me!...
TOMAIDA: Ili si bedan svodnik, koji se drznuo da mi čini ponude?
DESPOT: Ja te preklinjem, čuj me!
TOMAIDA: Ne, ni reči više, odvratna mi je svaka tvoja reč! Idi, idi mi s očiju! Nagnao si me da skrham ponos svoj i da utolim mržnju svoju prema tebi, tuđincu i varvaru, nagnao si me, da se pokažem slaba pred tobom, unizio si me ispovešću koju ti učinih i — kad si već poverovao da si u vlasti, mislio si, zar, sad već možeš sa mnom i da trguješ za kesu zlatnika kojom će te, roba, gospodar nagraditi?
DESPOT (Bono): Tomaida!
TOMAIDA: A jesi li računao sa gnevom žene uvređene u ljubavi; jesi l’ se borio koji put sa tigricom ranjenom? Ili si računao možda da ti je život bezbedan, znajući da bih te mogla samo prezreti, ali ne i ubiti.
DESPOT: Čuj me, Tomaida, čuj me, tako ti mržnje, jer ne smem te u ljubav kleti čim si u nju posumnjala! Veruj da će se nebo prevrnuti; da će mora presušiti; da će kamen progovoriti i sunce se ugasiti; veruj ako hoćeš, da će se Gospod odreći prestola nebeskog; da će mrtvi propevati; da će se u zmiji zaleći duša čovekova i vuk planinski da će se blagorodstvom nadahnuti. Veruj u sve što ne može, što neće nikad biti, al’ ne veruj u sumnju koja ti je malo čas dušu posuknula. Odagnaj je, jer ne sme te se dotaći!
TOMAIDA: Zašto si mi o njemu govorio?
DESPOT: Govorio sam ti o despotu ne bi li ti mržnju utolio; hteo sam ti iz duše istočiti mržnju kako u njoj ne bi bilo mesta drugom osećaju do samo osećaju ljubavi za mene. Rekao sam da bi te i despot voleo, al’ kad bi znao da se ma ko, sem mene, usudio voleti te, ja bih mu zubima krv iz grla istočio. ,
TOMAIDA: Čuj tada, poveriću ti tajnu; despot me voli!
DESPOT: Ko ti reče to?
TOMAIDA: Ne pitaj ko, al’ znaj da me despot voli i voli ljubavlju većom od tvoje. Despot me voli, znaj!
DESPOT: Ubiću ga!
TOMAIDA: Ubi ga! Ukloni ga s puta i Mog i tvog! Tek kad mi njegovu glavu doneseš, verovaću tvojoj ljubavi!
DESPOT: Tek tad?
TOMAIDA: Samo tad!
DESPOT (Odluči se): Dobro! Doneću ti glavu despotovu!
TOMAIDA (Poleti mu u naručja ushnćena): Hoćeš, je l’ hoćeš? Tako, tako sad te volim tek! Sad tek! (Miluje mu kosu) Oh, kako imaš bujnu kosu i divno čelo mudračevo i devojačke usne i oko plameno, požudno, varvarsko — oh, kako si lep, kako si tek sada lep! Ne želim presto, nisam ga nikad ni želela; na njega čeka brat moj Nikifor, njemu i pripada. A ja ću s tobom, poći ćemo što dalje od prestola, poći ćemo, je li, u čarobnu Etoliju u koju je i Etolos izbegao iz Elisa. Tamo ćemo, na morskoj obali, skriveni od sveta i od zavisti, uz šum i riku morskih valova, odati se divljoj ljubavi kojom tvoje pleme ljubi i ljubeći umire. Jeli, jeli, dragi moj! Zakuni mi se ovde na vatri, na plamenu, kao što su se negda neznabožci zaklinjali; zakuni mi se da ćeš biti moj, samo moj!
DESPOT: A ti?
TOMAIDA (Svečano): Plamenom ovim i plamenom srca svog, zaklinjem ti se da ja ne bih više umela nikad voleti, ni drugog voleti. Ne pitam te ko si, ne znam ti ni imena, a evo sam ti se predala. Zar ti je nedovoljno to?
DESPOT (Nebu): Gospode! Podrži me da ne malakšem pod teretom sreće te!
TOMAIDA: Al’ — ispred te sreće stoji dužnost, je l’?
DESPOT: Da, smrt despotu!
TOMAIDA: Smrt tiranu! Upamti, to je prva reč naše ljubavi; to usklik sreće naše, to pozdrav danu i otpozdrav noći; to prve reči naše zajedničke molitve. Smrt tiranu!
DESPOT: Sutrašnji dan već doneće ti njegovu ili moju smrt!
TOMAIDA: Tvoju smrt? (Zagrli ga snažnije). Ne dam te, ja hoću život tvoj, a despotovu smrt!
DESPOT: A bi li ti više mržnji međ ugasilo, kad bi mu sama ti, svojom rukom, smrt zadala?
TOMAIDA: Ja? O, ja bih hrabrosti za to uvek imala; i hrabrosti i požude, ali... zar bi to moglo biti?
DESPOT: Način, koji sam smislio, jedini obećava da ćemo delo postići.
TOMAIDA: Kazuj ga!
DESPOT: Ti bi morala poći sa mnom u Trikalu, u despotov dvor.
TOMAIDA (Iznenađena): U despotov dvor?
DESPOT: Moja bi briga bila da te u grad uvedem, da te prikrijem. I taj isti nož, koji je već jednom slazio u Trikalu po despotovu krv...
TOMAIDA: ...ja sama da mu sjurim u srce varvarsko?
DESPOT: A ja ću biti tu. Ti me nećeš videti, al’ ja ću biti tu. Pripremiću sve, dočekaću te u onoj zabuni, koja će nastati, i izneću te u noć, gde će me spremni konji očekivati. Daleko će još zora biti, a mi ćemo biti već u Pindos-planini.
TOMAIDA (Ushićena): Svojom rukom da mu zadam smrt? Ah, to godi, to mi godi da svoju mržnju sama otkupim, da njegova smrt ne bude delo izdaje već delo osvete. Hoću, hoću, hoću, sviđa mi se to!... (Trgne se na jedan mah). Ali... (Uhvati ga za ruku) Pogledaj mi u oči! (Zagleda ga duboko, ali biva pobeđena njegovim pogledom) Verujem ti, verujem ti, jer te volim! Verujem ti kad bi me i u smrt vodio!
DESPOT: U život vodim te, u lepši život, u život naše ljubavi!
TOMAIDA: Al’ ne doreče kako si stvar zamislio; kako to može biti; kako će se izvesti?
DESPOT: Despot se svake večeri veseli; pevaju mu pevači i igraju mu igračice. Na dvoru ih je puno, zbiraju se sa svih strana iz Ambrakije, Fenikije i Pandozije, iz Alizije, Astahosa i Ahinosa, iz Tekmona Kalkisa, Kolidona. Odvešću te u dvor i držati sakrivenu. Kad veselje bude dozrelo, kad u despota i njegove vlastele, zanesene igrom i pesmom, malakše obazrivost; pristupiću mu i reći: despote, doveo sam ti jednu igračicu iz Lamije, dosad je nisi video lepšu, naređuješ li da je puste preda te? Ti ćeš izaći i igraćeš.; ako i ne znaš veštinu, tvoja lepota pokriće tvoje neznanje. Ta lepota despota će zaneti, zaneće i vlastelu i svaka opreznost biće daleka od njih. Ti ćeš igrati, sve vatrenije, sve plahovitije, dogod despotov zanos ne pređe u slepilo, a tada ćeš mu, po običaju, poleći po kolenu...
TOMAIDA (Sagledajući): I?
DESPOT: On će se saći da te daruje i za dar da uzme poljubac....
TOMAIDA (Ushićena i razdražena osvetom): I, tada će smrt celivati! Smrt tiranu! Kliknuću tada ja i poleteću tebi u zagrljaj. Pođimo, hajde, hoćemo li noćas još?
DESPOT: Noćas, kako bi pre zore stigli u Trikalu. Skriću te u predgrađe da predaniš dan i tek sutra s večeri, uvešću te u dvor.
TOMAIDA: Hajde, pođimo! (Na stranu) Kapetane!
ANGELOS (Spolja): Ovde sam! (Dolazi)


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 84 godine.