Томаида (драма у три чина)/19
ДРУГИ ЧИН
Шума на висини Пиндоса. Напред букће велика ватра, пуца грана на њој и пиште гламње. Одметници се живописно разместили по стенама, ко седи, ко лешкари.
I
ОДМЕТНИЦИ
(При отварању сцене младићи прескачу ватру залећући се с десне стране. Чим ко од њих прескочи настане општа граја, одобравање и клицање)
СТАВРОС (Пошто је један младић прескочио ватру): Тако, тако, каонски соколе!
ЛАМБРОС: Тај боме не посукну славу племићску!
ЕЛЕФТЕРИОС (Пошто је други младић прескочио ватру): Гле влаха, брђанина, читаву стопу измаче!
ЗАФИРИОС: Тај би и копље поврх коња кадар био прескочити!
ЛАМБРОС (Пошто је трећи младић прескочио ватру): Живео паликари! Осветла образ Загорју!
ЗАФИРИОС: А што би у вучјој јами да се излеже, до вуче.
ЕЛЕФТЕРИОС: У њих је и старац од осамдесет година кадар скочити. Тамо нема старости.
СТАВРОС (Пошто је четврти младић прескочио): Живео Аспропотамос! Тако!
ЛАМБРОС: Ал’ сад ћете тек чуда видети кад Манолис поскокне. Тај је три овакве ватре кадар прескочити.
СВИ (Граја): Манолис! Манолис! Живео Манолис!
МАНОЛИС (Седи равнодушпо у једном углу, једе јагњећу плећку и не учествујући у граји): Ама зар ја?
ЕЛЕФТЕРИОС: Па ти, дабоме! Не може се живети од твоје хвале, а ја те још никад не видох да си пламен прескочио.
МАНОЛИС: Е ако ниси, нећеш ме ни видети!
ЕЛЕФТЕРИОС: Или да скочиш, или да се више не хвалиш.
СВИ: Манолис! Да скаче Манолис!
МАНОЛИС: Не боме! Од како сам оно страдао, ни кућни праг не прескачем.
ЛАМБРОС: А како је то било? ’Ајде бар то нам реци?
МАНОЛИС: Ма, казивао сам ја теби.
ЛАМБРОС: Мени јеси, ал’ ови остали не знају.
СВИ (Граја): Не знамо! Кажи нам!
МАНОЛИС: Шта имам да вам казујем; изгорео ми тур на ето ти! (Смех). Сабор у манастиру Витомару, агија Панагија, па сила народа, а момчад наложила ватру па се и ја натурио да прескачем. Можда и не би, ал’ ту је била Фросина удовица из Саракина, а о њеној се лепоти и песме певале. Због ње сам ја и коња проћердао којег ми је отац купио у Етолији. А већ знате шта тамошњи коњ вреди! Па због ње, ето, пристао и ја уз младеж те да прескачем. Пламен, као за пакост, напео се па се узнео за читав човечији бој...
СТАВРОС: А ти већ замакао у године, што не кажеш и то.
МАНОЛИС: Ма откуд замакао, тек тридесет прескочио.
ЛАМБРОС: Ма нису му биле године тешке већ мешина.
МАНОЛИС: Е, то јест! Волео сам, знаш, бостан да једем, а од тог, кажу, трбух отежа.
ЛАМБРОС: Какав бостан! Јаре би за оброк појео. Па и сад још, у целој чети нема веће ждере од тебе.
МАНОЛИС (Смешећи се доброћудно): Добро, де!... Како било да било, тек стадох ти ја у ред, па стегох песнице и зубе; поскочих на једну ногу а другом се одупрех и...
МНОГИ: И???
МАНОЛИС: Па то... Пламен висок за човечији бој, а ја не доскочио толико, па прођох кроз пламен као кроз воду и... дабоме, пламен ми дохватио фустан и кад падох на земљу а мени натраг букће, букће и пржи ме као да сам сео на жар.
СВИ(Општи смех).
МАНОЛИС: Чекајте! Још није мојим мукама крај. Удари светина у смеј, а Фросина се кикоће понајслађе; ал’ мене то није брига већ бринем јадник како да угасим пламен који ми се на туру разбуктао.
СВИ (Смех)
СТАВРОС: Е, то ти ваља!
МАНОЛИС: Спазих пред црквом један поток, те у два скока тамо и седох у воду као пловка. Тако сам некада као дете, хладио се у потоку кад ме отац издевета.
СВИ (Смех).
МАНОЛУС: Ама чекај, није ни то крај! Кад се расхладих, дигох се из потока да пођем у гомилу, не би ли видео Фросину и не би ли је умилостивио да ми се она бар не смеје. Дигох се јест, ал’ у потоку остаде пепео и изгореле крпе од моје фустанеле, а ја пођох кроз сабор са голим образом.
СВИ (Урнебесан смех).
ЕЛЕФТЕРИОС: Јеси ли бар окренуо леђа Фросини?
ЗАФИРИОС: Е, ако икад, тад те је морала заволети!
СТАВРОС: Ма пустите га, људи, нека нам каже до краја.
МАНОЛИС: Па то ти је крај. Све жене ударише у кикот, а деца почеше врискати и скакати од радости, као да сам им, Бож ме прости, показао колач од меда. Ја претрнух жив, не знам куд ћу ни шта ћу, већ —
тако ми у тај час паде на памет — седох на земљу. И како седох у подне, не дигох се све до поноћи док и последњи гост са сабора не оде.
ЛАМБРОС: А она?
МАНОЛИС: Ко?
ЛАМБРОС: Фросина?
МАНОЛИС: Кажу, спало јој срце од смеја до појаса те је три дана боловала и монах Германос морао је читати молитве да јој се срце врати на место.
ЗАФИРИОС: А ти?
МАНОЛИС: А ја јој никад не изађох на очи нити сам од тада који пут ватру прескакао.
СТАВРОС: Е, на ту причу баш би вредило да му Јанис отпева песму Фросинину.
ЗАФИРИОС: Зар се још пева та песма?
СТАВРОС: Ма певаће се до века. ’Ајде, Јанис, кажи је?
ЈАНИС: Али помажите сви! (Удара у гатару, пева, а сви остали га прате једноликим и равним гласом.)
„Мандалите врата на кулама,
Затварајте капке на прозоре,
Оружајте мазгале стрелама;
Чудан јунак у град уљегао;
Чудан јунак Фросина девојка.
Оком стреља а осмехом пали,
Прострелиће младеж свеколику,
Запалиће куле и чардаке,
Погасиће станена огњишта,
Те ће за њом пустош останути,
Тешка пустош ране на срцима!“
СВИ (Опште расположење): Живео Јанис! Ех, бре, Манолис!
ЕЛЕФТЕРИОС: Их, бре, Манолис, шта изгуби да од Бога нађеш!
МАНОЛИС (Једући и даље плећку): Проклети фустан!
ЕЛЕФТЕРИОС: И трбух!
ЛАМБРОС: Виде ли је кадгод од тада, бога ти?
МАНОЛИС: Она се удала и оде у Конискос, а ја у хајдуке. Од тада нисам никад силазио с планине.
|