Tomaida (drama u tri čina)/19

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu

DRUGI ČIN
◄   XVIII I II   ►

DRUGI ČIN

Šuma na visini Pindosa. Napred bukće velika vatra, puca grana na njoj i pište glamnje. Odmetnici se živopisno razmestili po stenama, ko sedi, ko leškari.

I

ODMETNICI

(Pri otvaranju scene mladići preskaču vatru zalećući se s desne strane. Čim ko od njih preskoči nastane opšta graja, odobravanje i klicanje)

STAVROS (Pošto je jedan mladić preskočio vatru): Tako, tako, kaonski sokole!
LAMBROS: Taj bome ne posuknu slavu plemićsku!
ELEFTERIOS (Pošto je drugi mladić preskočio vatru): Gle vlaha, brđanina, čitavu stopu izmače!
ZAFIRIOS: Taj bi i koplje povrh konja kadar bio preskočiti!
LAMBROS (Pošto je treći mladić preskočio vatru): Živeo palikari! Osvetla obraz Zagorju!
ZAFIRIOS: A što bi u vučjoj jami da se izleže, do vuče.
ELEFTERIOS: U njih je i starac od osamdeset godina kadar skočiti. Tamo nema starosti.
STAVROS (Pošto je četvrti mladić preskočio): Živeo Aspropotamos! Tako!
LAMBROS: Al’ sad ćete tek čuda videti kad Manolis poskokne. Taj je tri ovakve vatre kadar preskočiti.
SVI (Graja): Manolis! Manolis! Živeo Manolis!
MANOLIS (Sedi ravnodušpo u jednom uglu, jede jagnjeću plećku i ne učestvujući u graji): Ama zar ja?
ELEFTERIOS: Pa ti, dabome! Ne može se živeti od tvoje hvale, a ja te još nikad ne vidoh da si plamen preskočio.
MANOLIS: E ako nisi, nećeš me ni videti!
ELEFTERIOS: Ili da skočiš, ili da se više ne hvališ.
SVI: Manolis! Da skače Manolis!
MANOLIS: Ne bome! Od kako sam ono stradao, ni kućni prag ne preskačem.
LAMBROS: A kako je to bilo? ’Ajde bar to nam reci?
MANOLIS: Ma, kazivao sam ja tebi.
LAMBROS: Meni jesi, al’ ovi ostali ne znaju.
SVI (Graja): Ne znamo! Kaži nam!
MANOLIS: Šta imam da vam kazujem; izgoreo mi tur na eto ti! (Smeh). Sabor u manastiru Vitomaru, agija Panagija, pa sila naroda, a momčad naložila vatru pa se i ja naturio da preskačem. Možda i ne bi, al’ tu je bila Frosina udovica iz Sarakina, a o njenoj se lepoti i pesme pevale. Zbog nje sam ja i konja proćerdao kojeg mi je otac kupio u Etoliji. A već znate šta tamošnji konj vredi! Pa zbog nje, eto, pristao i ja uz mladež te da preskačem. Plamen, kao za pakost, napeo se pa se uzneo za čitav čovečiji boj...
STAVROS: A ti već zamakao u godine, što ne kažeš i to.
MANOLIS: Ma otkud zamakao, tek trideset preskočio.
LAMBROS: Ma nisu mu bile godine teške već mešina.
MANOLIS: E, to jest! Voleo sam, znaš, bostan da jedem, a od tog, kažu, trbuh oteža.
LAMBROS: Kakav bostan! Jare bi za obrok pojeo. Pa i sad još, u celoj četi nema veće ždere od tebe.
MANOLIS (Smešeći se dobroćudno): Dobro, de!... Kako bilo da bilo, tek stadoh ti ja u red, pa stegoh pesnice i zube; poskočih na jednu nogu a drugom se odupreh i...
MNOGI: I???
MANOLIS: Pa to... Plamen visok za čovečiji boj, a ja ne doskočio toliko, pa prođoh kroz plamen kao kroz vodu i... dabome, plamen mi dohvatio fustan i kad padoh na zemlju a meni natrag bukće, bukće i prži me kao da sam seo na žar.
SVI(Opšti smeh).
MANOLIS: Čekajte! Još nije mojim mukama kraj. Udari svetina u smej, a Frosina se kikoće ponajslađe; al’ mene to nije briga već brinem jadnik kako da ugasim plamen koji mi se na turu razbuktao.
SVI (Smeh)
STAVROS: E, to ti valja!
MANOLIS: Spazih pred crkvom jedan potok, te u dva skoka tamo i sedoh u vodu kao plovka. Tako sam nekada kao dete, hladio se u potoku kad me otac izdeveta.
SVI (Smeh).
MANOLUS: Ama čekaj, nije ni to kraj! Kad se rashladih, digoh se iz potoka da pođem u gomilu, ne bi li video Frosinu i ne bi li je umilostivio da mi se ona bar ne smeje. Digoh se jest, al’ u potoku ostade pepeo i izgorele krpe od moje fustanele, a ja pođoh kroz sabor sa golim obrazom.
SVI (Urnebesan smeh).
ELEFTERIOS: Jesi li bar okrenuo leđa Frosini?
ZAFIRIOS: E, ako ikad, tad te je morala zavoleti!
STAVROS: Ma pustite ga, ljudi, neka nam kaže do kraja.
MANOLIS: Pa to ti je kraj. Sve žene udariše u kikot, a deca počeše vriskati i skakati od radosti, kao da sam im, Bož me prosti, pokazao kolač od meda. Ja pretrnuh živ, ne znam kud ću ni šta ću, već —
tako mi u taj čas pade na pamet — sedoh na zemlju. I kako sedoh u podne, ne digoh se sve do ponoći dok i poslednji gost sa sabora ne ode.
LAMBROS: A ona?
MANOLIS: Ko?
LAMBROS: Frosina?
MANOLIS: Kažu, spalo joj srce od smeja do pojasa te je tri dana bolovala i monah Germanos morao je čitati molitve da joj se srce vrati na mesto.
ZAFIRIOS: A ti?
MANOLIS: A ja joj nikad ne izađoh na oči niti sam od tada koji put vatru preskakao.
STAVROS: E, na tu priču baš bi vredilo da mu Janis otpeva pesmu Frosininu.
ZAFIRIOS: Zar se još peva ta pesma?
STAVROS: Ma pevaće se do veka. ’Ajde, Janis, kaži je?
JANIS: Ali pomažite svi! (Udara u gataru, peva, a svi ostali ga prate jednolikim i ravnim glasom.)

„Mandalite vrata na kulama,
Zatvarajte kapke na prozore,
Oružajte mazgale strelama;
Čudan junak u grad uljegao;
Čudan junak Frosina devojka.
Okom strelja a osmehom pali,
Prostreliće mladež svekoliku,
Zapaliće kule i čardake,
Pogasiće stanena ognjišta,
Te će za njom pustoš ostanuti,
Teška pustoš rane na srcima!“

SVI (Opšte raspoloženje): Živeo Janis! Eh, bre, Manolis!
ELEFTERIOS: Ih, bre, Manolis, šta izgubi da od Boga nađeš!
MANOLIS (Jedući i dalje plećku): Prokleti fustan!
ELEFTERIOS: I trbuh!
LAMBROS: Vide li je kadgod od tada, boga ti?
MANOLIS: Ona se udala i ode u Koniskos, a ja u hajduke. Od tada nisam nikad silazio s planine.


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 81 godina.