Томаида (драма у три чина)/17

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

ПРВИ ЧИН
◄   XVI XVII XVIII   ►

XVII

ДЕСПОТ, затим СЕЛЕНОВИЋ

ДЕСПОТ (Држећи још увек нож Томаидин у руци, наслања се на терасу, управља поглед у светлу ноћ и мрки Пиндос и дуго, дуго размшпља под утиском Дмитрових казивања).
СЕЛЕНОВИЋ (Улази и остаје на месту не узнемирујући Деспота)
ДЕСПОТ: Селеновићу!
СЕЛЕНОВИЋ: Слушам, Господине Деспоте!
ДЕСПОТ: Којим путем шаљеш уходе на Пиндос?
СЕЛЕНОВИЋ: Преко Пиргоса те на Лестино где прегазе Саламврију, затим на Продромос, а одатле на Козјак.
ДЕСПОТ: То је најкраћи пут?
СЕЛЕНОВИЋ: Најпоузданији.
ДЕСПОТ: Може л’ се за ноћ отићи и вратити?
СЕЛЕНОВИЋ: Може, али без одмора и ако се пође с ране вечери. Наше уходе обично заноће у Продромосу, у вашег поузданика Тодосиса.
ДЕСПОТ (Размишља и одлучује): Поћи ћу дакле путем тим.
СЕЛЕНОВИЋ: Куда, господару?
ДЕСПОТ: На Пиндос, у планину!
СЕЛЕНОВИЋ: Господару?!...
ДЕСПОТ: Сем тебе то не сме нико знати. Сутра кад ме у двору не виде, рећи ћеш отишао сам ноћас Кесару Прељубу у Јоанину.
СЕЛЕНОВИЋ: Зар ти, господару? Кумим те Богом, не! Ако се треба излагати, ми смо ту. Наређуј, али не полази ти!
ДЕСПОТ (Одлучно): Поћи ћу!
СЕЛЕНОВИЋ: Дозволи бар да те пратим?
ДЕСПОТ: Поћи ћу сам!
СЕЛЕНОВИЋ: Јеси ли, господару, добро размислио; поћи у чељуст лавици...
ДЕСПОТ: Размислио сам, поћи ћу... Иди у моје одаје и тамо остани. Нека кимвале звоне и свирале нека свирају; нека се ори песма из Амбракије; нека сви верују да сам овде ја...
СЕЛЕНОВИЋ: Господине Деспоте, дозволи још једном да: те умолим; размисли се!
ДЕСПОТ (Одлучно): Иди у моје одаје и весели се! То је сва услуга коју смеш и можеш ми учинити!


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 81 година.