Tomaida (drama u tri čina)/17
XVII
DESPOT, zatim SELENOVIĆ
DESPOT (Držeći još uvek nož Tomaidin u ruci, naslanja se na terasu, upravlja pogled u svetlu noć i mrki Pindos i dugo, dugo razmšplja pod utiskom Dmitrovih kazivanja).
SELENOVIĆ (Ulazi i ostaje na mestu ne uznemirujući Despota)
DESPOT: Selenoviću!
SELENOVIĆ: Slušam, Gospodine Despote!
DESPOT: Kojim putem šalješ uhode na Pindos?
SELENOVIĆ: Preko Pirgosa te na Lestino gde pregaze Salamvriju, zatim na Prodromos, a odatle na Kozjak.
DESPOT: To je najkraći put?
SELENOVIĆ: Najpouzdaniji.
DESPOT: Može l’ se za noć otići i vratiti?
SELENOVIĆ: Može, ali bez odmora i ako se pođe s rane večeri. Naše uhode obično zanoće u Prodromosu, u vašeg pouzdanika Todosisa.
DESPOT (Razmišlja i odlučuje): Poći ću dakle putem tim.
SELENOVIĆ: Kuda, gospodaru?
DESPOT: Na Pindos, u planinu!
SELENOVIĆ: Gospodaru?!...
DESPOT: Sem tebe to ne sme niko znati. Sutra kad me u dvoru ne vide, reći ćeš otišao sam noćas Kesaru Preljubu u Joaninu.
SELENOVIĆ: Zar ti, gospodaru? Kumim te Bogom, ne! Ako se treba izlagati, mi smo tu. Naređuj, ali ne polazi ti!
DESPOT (Odlučno): Poći ću!
SELENOVIĆ: Dozvoli bar da te pratim?
DESPOT: Poći ću sam!
SELENOVIĆ: Jesi li, gospodaru, dobro razmislio; poći u čeljust lavici...
DESPOT: Razmislio sam, poći ću... Idi u moje odaje i tamo ostani. Neka kimvale zvone i svirale neka sviraju; neka se ori pesma iz Ambrakije; neka svi veruju da sam ovde ja...
SELENOVIĆ: Gospodine Despote, dozvoli još jednom da: te umolim; razmisli se!
DESPOT (Odlučno): Idi u moje odaje i veseli se! To je sva usluga koju smeš i možeš mi učiniti!
|