Томаида (драма у три чина)/15

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

ПРВИ ЧИН
◄   XIV XV XVI   ►

XV

ДЕСПОТ, ДМИТАР

ДЕСПОТ: Ако си на милост какву рачунао иштући да само преда мном говориш, не надај се!
ДМИТАР: Не иштем милост, нисам је достојан. Иштем истину да ти речем.
ДЕСПОТ: Хм! Истину! Истину ја знам. Хтео си ме убити. то је сва истина. Реци још само пошто си ме продао, то бих хтео да знам?
ДМИТАР: За један осмејак!
ДЕСПОТ: Ха, дрски скоте! Знаш да те малочас чека смрт, па хтео би још и да се нашалиш; ил’ празним разговором себи живот продужиш. (Плане) Ма знаш ли море да ја од роба шалу не примам, знаш да са издајником не желим дуљит разговор. Говори, ил’ стопалом ћу ти језичину истерати из грла? (Стане му ногом на груди).
ДМИТАР: Продао сам се за један осмејак!
ДЕСПОТ: Зликовче, пробуди се! Над главом ти лебди смрт, пробуди се! О чему збориш то, какав осмејак?
ДМИТАР (Дубоко уздишући): За један осмејак.
ДЕСПОТ: Чији осмејак?
ДМИТАР: Њен!
ДЕСПОТ: Ма шта бенеташ сумани зликовче; пјан ли си, што ли? Ил’ збори што те питам или умукни!
ДМИТАР: Чуј дакле целу исповест, господару мој!
ДЕСПОТ: Слушам је!
ДМИТАР: Отидох тамо, у планину, као што си наредио. Казах се изгнаник, одметник, осветник. Испричах им причу коју сам успут смислио: деспот је стари крвник мој; оца ми је убио а вереницу обешчастио и све сам то и подносио и трпео, док пре неки дан не одузе ми мач и прогна ме од себе — па пуче у мени жуч, крв ми се узмути, а душа преврну и на усне ми наиђе реч: освета! На Пинду знао сам чета је Томаидина, због које деспот нема мирна сна те дозива са свих страна певачице и играчице, не би ли га разгалиле. Рекох: поћи ћу чети тој, ето освете!
ДЕСПОТ: Даље!
ДМИТАР
Две ноћи збирали су се одметници око мене, крај ватре, и увек сам им морао исту причу понављати и одговарати им на многа питања: о теби господару, о војсци нашој, о Кесару Прељубу. Хтели су знати све и казивао сам им онако увек како им је годило, не би ли само стекли вере у мене.
ДЕСПОТ: Даље!
ДМИТАР: Тек треће ноћи изведоше ме пред њу... Опрости ми бар на самрти, што ћу пред тобом говорити језиком којим се друкчије не би усудио зборити... опрости, јер само тако ако зборим разумећеш злочин мој... (Пауза) Тек треће ноћи изведоше ме пред њу... пред Томаиду. Кад бејах мали те доведоше ме пред олтар ради причешћа, осетих тако близину божанства, близину нечег великог, свемоћног, надземног; када одрастох и ступих пред Цара те ми овај пружи мач и изговорих му заклетву, понови се у мени осећање то. Најзад, те ноћи, кад ме изведоше пред Томаиду, осетих још једном близину божанства, близину нечег великог, свемоћног, надземног. У томе часу ја појмих шта значи празник Богојављење и видех небо отворено и појмих величину творчеву.
ДЕСПОТ (Сад већ пажљивије слуша): ...Лепа је?
ДМИТАР: Господару, не реци лепа је, та реч ни близу не казује оно што би хтела рећ’. (Он се, казујући о лепоти Томаидиној, и сам узбуђује својим казивањем те се постепено диже и најпре седа а затим опет враћа на колена). Дивио сам се негда, у рану зору, сунчевом пољупцу којим страсно целива овај свет; дивио се високој планини која осионо раз- дире недра неба плавога; дивио сам се цвету, који из земље, гробнице човекове, сише мирис опојни; дивио сам се песми птичијој, верујућ увек да је она глас младих душа које су ишчезле не казав на земљи своју реч; дивио сам се силшга мора, бесу олује, треску громова, пламеноме потезу муње и свима знацима којима је Господ своју моћ и величину казивао. Дивио сам се, јер ни слутио нисам тада, да је Господ Бог, сву своју моћ, сву величину своју, сабрао у једном делу само и да се то дело Господње зове — Томаида. И величанство сунца које се рађа и понос високе планине и мирис цвета опојног и песма тичија и неизмерност мора, сила грома и светлост муња — све, све то је сабрано у њој, све саздано у њој једној. И сад тек разумем, зашто је ваљало пети се на тако високу планину, да бих је видео. Земља је ниска за велика, божанска дела; тек тамо горе, ближе небу, њима је завичај!
ДЕСПОТ (Са великом је пажњом слушао реч Дмитрову): Зар је толико лепа?
ДМИТАР: Преклнњем те њеном лепотом, Господару, не реци: „лепа је”, не хули је! Може ли се божанско мерити земаљским очима; може ли ценити човековим скромним речима? Ромеји да не уништише Зевса, рекао бих кћер је његова; а хришћанство је сиромашно, не нуди ништа из чега би се дало закључити њено небеско порекло, Сем, ако ју је у каквоме бурноме часу, кад облаци сиђу до врхова планинских и у бури, треску и грому, небо се са земљом страсно загрли; мањ ако у том часу не лежи њено зачеће.
ДЕСПОТ (Њега је ово казиваље занело и ослољен на терасу маштари, гледајућп у лепу звездану ноћ и у мрки Пиндос).: Казуј ми, казуј даље о њеној лепоти?
ДМИТАР: О тој се лепоти не казује; реч је недовољна, сиромашна је, сува је. Најбољем византијском зографу када би рекао: „Насликај ми је!” одговорио би ти „Не, господару, не могу, јер немам боја тих, којима бих њен лик изразио!” Изгледа, да је Господ Створитељ хтео да сазда један једини узор који се неће никад моћи ни описати, ни сликом сачувати, нити икад поновити. Кад ње не буде више, лепота ће ишчезнути са земље и о њој ће се само говорити као о ишчезлим ромејским боговима, али је нико неће моћи ни речју ни сликом дозвати.
ДЕСПОТ (Већ освојен): Казуј, казуј још!
ДМИТАР: Сматрам се изабраником божјим, кога је Господ удостојио своје милости и међ толико смртних изабрао те повео горе на планину да му прикаже величину моћи своје. Ја сам је видео — све казне и муке које ми предстоје мање су од те милости божје. Као што је Христос сазнао наук божји и све казне и муке, које су га затим очекивале, што су биле ништавне према сазнању том које му је Господ у великој милости доделио. Ја сам је видео... (Ућути).
ДЕСПОТ (Занео се овим казиваљем. Његове су се мисли одметле горе, у планину. Он и не примећује да је Дмитар престао говорити већ блуди погледом по врховима Пинда. Тишина. После дуже паузе Деспот се обазре око себе и спази Дмитра па поду): Што си ућутао, говори!
ДМИТАР: Рекох ти све; не знам шта би имао рећи још?
ДЕСПОТ: Говори о њој, само о њој... Разумеш ли, говори ми о њој!
ДМИТАР: Ох, кад би се о њој све могло казати. Што више казујем, све ми се чини да сам премало рекао.
ДЕСПОТ: Казуј даље!
ДМИТАР: Исцрпшћу све, као што је творац исцрпао све напоре да у њој савршенство сагради. Јер није јој само лепоту дао: где би се на недочетом послу уставио Он, који ствара и уништава светове. Украсио је, раскошно украсио свим што дело савршенству узноси. У ње је понос владара чиј скиптар народ благосиља и срчаност млада ратника у смрт заљубљена; у ње је мудрост, којом би се старост дичила и која би достојна била да се са олтара казује. У ње је поглед који продире у земљину утробу и понире у морске дубине. Поглед тај, час топао као милост мајчина, благ као дах пролетње вечери и ведар као мајско небо а час оштар као муња која те ужеже, те устави ти се крви ток, запте ти се плућа, заиграју дамари а језик ти се за непца прикопча и затресу ти се удови као у детета пред ноћним бауком. Реч јој је силна, неодољива а слатка као мед, слађа од страсног заноса. Та реч час је песма заводљива, а час је олуј неукротиви; час топла као дах из душине дубине, кадра да истопи брда ледена, а час необуздани пламен који помамно пали доље и горе, села и градове. Пред речју том морају читаве војске ничице падати јер опојна је, заводљива; мами те као поклич скривених шумских божица, те заведен њом скрећеш са пута и несвесно се беспутицом упућујеш; газиш дубоке воде, прелазиш високе планине и залазиш у непроходне беспуте прашуме где губиш сазнање одакле сунце исходи и где заходи.
ДЕСПОТ (После дуже паузе за време које је био обхрван мислима): Још, казуј још...!
ДМИТАР: Не питаш ме, господару, о моме злочину; дужан сам исповедити се пред смрт!
ДЕСПОТ (Мрзовољно): Казуј!
ДМИТАР: Знам ја, Господару, није мени незнано да сам робов син, нити су милости, којима сте ме, племенити Цар и ти, Господару, обасипали, успеле у мени умањити осећање униженога. ја на челу не носим очев ропски жиг; у слободи сам се родио, али сам тај жиг у души увек осећао и жегао ме је и палио. Осећао сам ја жиг тај у туђем погледу, осећао сам га у туђем осмеху и никад нисам имао храбрости да се исправим и никад да главу узнесем. Био сам раван равнима у храбрости, био сам раван равнима у вредности, али им нераван у срећи и поносу. Моја душа није никад знала шта је ведар дан; моју душу никад није загрејао сунчев зрак. Робу се нисам могао вратити а изнад себе нисам се смео уздићи. Предао сам се књизи, не би ли ме она уздигла; не би ли њена мудрост дала ми истрајности. Ал’ књига ме није утешила; сазнање које ми је нудила било је теже од истине. Изгледао сам као пчела залутала у покошене ливаде, међу сухе стрњике, жељна цвета да се одмори и сласти живота набере... Мач царски о бедрима, понос витешки, мени је терет са ког сам главу обарао, ја нисам кроз живот ходио, ја сам посртао. И први осмех који сам у животу срео... био је осмех њен! Суревњиво сам крио да сам ропски син, не би ли ме тај осмех што топлије загрејао... Ил’ не... нисам ти истину рекао, у том часу ја осетих да ми се на челу јавља очев ропски жиг ал’ ме не пече као што ме је негда пекао, не, већ ме нежно греје као сунчев зрак. Роб, роб, роб... испуни ми душу усклик тај и ја осетих како ми тело прожима један ропски осећај, како се у мени буди ропска крв. Али то не беше осећај тежак, осећај унижења, на против: беше то сладак осећај. „Ох како је то слатко бити роб!” — стресе ми душу тај нови осећај и ја осетих да се рађам понова, осетих жиг на челу као пољубац судбине и осетих како стресам са себе огртач од лажи изаткан, као змија у пролеће кад напушта кошуљу — осетих да сам свој! Да, у томе часу, пред њом, ја осетих како је слатко бити роб и... постадох јој роб. Она ме зато награди једним осмехом!... За царску круну не бих дао осмех тај; сва блага која крију утробе високих планина и дубине мора дубоких да се сруче преда мном — не бих дао осмех тај!... Ти хоћеш живот мој... је л’? Ох, како мало тражиш за оно што ми је он откупио! Тако јевтино не цени се осмех њен!
ДЕСПОТ (Сасвим занесен): И?
ДМИТАР: ...И, ето, ту је причи крај. Она ми даде нож и рече: „Хоћу главу деспотову!” и ја пођох овамо да ти је скинем, као што бих пошао да узберем цвет да ми га је тражила.
ДЕСПОТ (Без срџбе и гнева): Сама ти даде нож?
ДМИТАР: Не, нађоше ми га, ево га чувам у недрима.
ДЕСПОТ (Скочи, завуче руку у недра и извуче отуд нож): Ово је њен нож?
ДМИТАР: Не одузимај ми га, господару, не растављај ме с њим. Осуди ме да се тим ножем овде, пред твојим очима, прекољем.
ДЕСПОТ: Не!
ДМИТАР (Клоне): Ох, како би то била слатка смрт!
ДЕСПОТ (Гледа нож, затим дуже размишља): Селеновићу!


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 83 године.