Tomaida (drama u tri čina)/15
XV
DESPOT, DMITAR
DESPOT: Ako si na milost kakvu računao ištući da samo preda mnom govoriš, ne nadaj se!
DMITAR: Ne ištem milost, nisam je dostojan. Ištem istinu da ti rečem.
DESPOT: Hm! Istinu! Istinu ja znam. Hteo si me ubiti. to je sva istina. Reci još samo pošto si me prodao, to bih hteo da znam?
DMITAR: Za jedan osmejak!
DESPOT: Ha, drski skote! Znaš da te maločas čeka smrt, pa hteo bi još i da se našališ; il’ praznim razgovorom sebi život produžiš. (Plane) Ma znaš li more da ja od roba šalu ne primam, znaš da sa izdajnikom ne želim duljit razgovor. Govori, il’ stopalom ću ti jezičinu isterati iz grla? (Stane mu nogom na grudi).
DMITAR: Prodao sam se za jedan osmejak!
DESPOT: Zlikovče, probudi se! Nad glavom ti lebdi smrt, probudi se! O čemu zboriš to, kakav osmejak?
DMITAR (Duboko uzdišući): Za jedan osmejak.
DESPOT: Čiji osmejak?
DMITAR: Njen!
DESPOT: Ma šta benetaš sumani zlikovče; pjan li si, što li? Il’ zbori što te pitam ili umukni!
DMITAR: Čuj dakle celu ispovest, gospodaru moj!
DESPOT: Slušam je!
DMITAR: Otidoh tamo, u planinu, kao što si naredio. Kazah se izgnanik, odmetnik, osvetnik. Ispričah im priču koju sam usput smislio: despot je stari krvnik moj; oca mi je ubio a verenicu obeščastio i sve sam to i podnosio i trpeo, dok pre neki dan ne oduze mi mač i progna me od sebe — pa puče u meni žuč, krv mi se uzmuti, a duša prevrnu i na usne mi naiđe reč: osveta! Na Pindu znao sam četa je Tomaidina, zbog koje despot nema mirna sna te doziva sa svih strana pevačice i igračice, ne bi li ga razgalile. Rekoh: poći ću četi toj, eto osvete!
DESPOT: Dalje!
DMITAR
Dve noći zbirali su se odmetnici oko mene, kraj vatre, i uvek sam im morao istu priču ponavljati i odgovarati im na mnoga pitanja: o tebi gospodaru, o vojsci našoj, o Kesaru Preljubu. Hteli su znati sve i kazivao sam im onako uvek kako im je godilo, ne bi li samo stekli vere u mene.
DESPOT: Dalje!
DMITAR: Tek treće noći izvedoše me pred nju... Oprosti mi bar na samrti, što ću pred tobom govoriti jezikom kojim se drukčije ne bi usudio zboriti... oprosti, jer samo tako ako zborim razumećeš zločin moj... (Pauza) Tek treće noći izvedoše me pred nju... pred Tomaidu. Kad bejah mali te dovedoše me pred oltar radi pričešća, osetih tako blizinu božanstva, blizinu nečeg velikog, svemoćnog, nadzemnog; kada odrastoh i stupih pred Cara te mi ovaj pruži mač i izgovorih mu zakletvu, ponovi se u meni osećanje to. Najzad, te noći, kad me izvedoše pred Tomaidu, osetih još jednom blizinu božanstva, blizinu nečeg velikog, svemoćnog, nadzemnog. U tome času ja pojmih šta znači praznik Bogojavljenje i videh nebo otvoreno i pojmih veličinu tvorčevu.
DESPOT (Sad već pažljivije sluša): ...Lepa je?
DMITAR: Gospodaru, ne reci lepa je, ta reč ni blizu ne kazuje ono što bi htela reć’. (On se, kazujući o lepoti Tomaidinoj, i sam uzbuđuje svojim kazivanjem te se postepeno diže i najpre seda a zatim opet vraća na kolena). Divio sam se negda, u ranu zoru, sunčevom poljupcu kojim strasno celiva ovaj svet; divio se visokoj planini koja osiono raz- dire nedra neba plavoga; divio sam se cvetu, koji iz zemlje, grobnice čovekove, siše miris opojni; divio sam se pesmi ptičijoj, verujuć uvek da je ona glas mladih duša koje su iščezle ne kazav na zemlji svoju reč; divio sam se silšga mora, besu oluje, tresku gromova, plamenome potezu munje i svima znacima kojima je Gospod svoju moć i veličinu kazivao. Divio sam se, jer ni slutio nisam tada, da je Gospod Bog, svu svoju moć, svu veličinu svoju, sabrao u jednom delu samo i da se to delo Gospodnje zove — Tomaida. I veličanstvo sunca koje se rađa i ponos visoke planine i miris cveta opojnog i pesma tičija i neizmernost mora, sila groma i svetlost munja — sve, sve to je sabrano u njoj, sve sazdano u njoj jednoj. I sad tek razumem, zašto je valjalo peti se na tako visoku planinu, da bih je video. Zemlja je niska za velika, božanska dela; tek tamo gore, bliže nebu, njima je zavičaj!
DESPOT (Sa velikom je pažnjom slušao reč Dmitrovu): Zar je toliko lepa?
DMITAR: Preklnnjem te njenom lepotom, Gospodaru, ne reci: „lepa je”, ne huli je! Može li se božansko meriti zemaljskim očima; može li ceniti čovekovim skromnim rečima? Romeji da ne uništiše Zevsa, rekao bih kćer je njegova; a hrišćanstvo je siromašno, ne nudi ništa iz čega bi se dalo zaključiti njeno nebesko poreklo, Sem, ako ju je u kakvome burnome času, kad oblaci siđu do vrhova planinskih i u buri, tresku i gromu, nebo se sa zemljom strasno zagrli; manj ako u tom času ne leži njeno začeće.
DESPOT (Njega je ovo kazivalje zanelo i osloljen na terasu maštari, gledajućp u lepu zvezdanu noć i u mrki Pindos).: Kazuj mi, kazuj dalje o njenoj lepoti?
DMITAR: O toj se lepoti ne kazuje; reč je nedovoljna, siromašna je, suva je. Najboljem vizantijskom zografu kada bi rekao: „Naslikaj mi je!” odgovorio bi ti „Ne, gospodaru, ne mogu, jer nemam boja tih, kojima bih njen lik izrazio!” Izgleda, da je Gospod Stvoritelj hteo da sazda jedan jedini uzor koji se neće nikad moći ni opisati, ni slikom sačuvati, niti ikad ponoviti. Kad nje ne bude više, lepota će iščeznuti sa zemlje i o njoj će se samo govoriti kao o iščezlim romejskim bogovima, ali je niko neće moći ni rečju ni slikom dozvati.
DESPOT (Već osvojen): Kazuj, kazuj još!
DMITAR: Smatram se izabranikom božjim, koga je Gospod udostojio svoje milosti i međ toliko smrtnih izabrao te poveo gore na planinu da mu prikaže veličinu moći svoje. Ja sam je video — sve kazne i muke koje mi predstoje manje su od te milosti božje. Kao što je Hristos saznao nauk božji i sve kazne i muke, koje su ga zatim očekivale, što su bile ništavne prema saznanju tom koje mu je Gospod u velikoj milosti dodelio. Ja sam je video... (Ućuti).
DESPOT (Zaneo se ovim kazivaljem. Njegove su se misli odmetle gore, u planinu. On i ne primećuje da je Dmitar prestao govoriti već bludi pogledom po vrhovima Pinda. Tišina. Posle duže pauze Despot se obazre oko sebe i spazi Dmitra pa podu): Što si ućutao, govori!
DMITAR: Rekoh ti sve; ne znam šta bi imao reći još?
DESPOT: Govori o njoj, samo o njoj... Razumeš li, govori mi o njoj!
DMITAR: Oh, kad bi se o njoj sve moglo kazati. Što više kazujem, sve mi se čini da sam premalo rekao.
DESPOT: Kazuj dalje!
DMITAR: Iscrpšću sve, kao što je tvorac iscrpao sve napore da u njoj savršenstvo sagradi. Jer nije joj samo lepotu dao: gde bi se na nedočetom poslu ustavio On, koji stvara i uništava svetove. Ukrasio je, raskošno ukrasio svim što delo savršenstvu uznosi. U nje je ponos vladara čij skiptar narod blagosilja i srčanost mlada ratnika u smrt zaljubljena; u nje je mudrost, kojom bi se starost dičila i koja bi dostojna bila da se sa oltara kazuje. U nje je pogled koji prodire u zemljinu utrobu i ponire u morske dubine. Pogled taj, čas topao kao milost majčina, blag kao dah proletnje večeri i vedar kao majsko nebo a čas oštar kao munja koja te užeže, te ustavi ti se krvi tok, zapte ti se pluća, zaigraju damari a jezik ti se za nepca prikopča i zatresu ti se udovi kao u deteta pred noćnim baukom. Reč joj je silna, neodoljiva a slatka kao med, slađa od strasnog zanosa. Ta reč čas je pesma zavodljiva, a čas je oluj neukrotivi; čas topla kao dah iz dušine dubine, kadra da istopi brda ledena, a čas neobuzdani plamen koji pomamno pali dolje i gore, sela i gradove. Pred rečju tom moraju čitave vojske ničice padati jer opojna je, zavodljiva; mami te kao poklič skrivenih šumskih božica, te zaveden njom skrećeš sa puta i nesvesno se besputicom upućuješ; gaziš duboke vode, prelaziš visoke planine i zalaziš u neprohodne bespute prašume gde gubiš saznanje odakle sunce ishodi i gde zahodi.
DESPOT (Posle duže pauze za vreme koje je bio obhrvan mislima): Još, kazuj još...!
DMITAR: Ne pitaš me, gospodaru, o mome zločinu; dužan sam ispovediti se pred smrt!
DESPOT (Mrzovoljno): Kazuj!
DMITAR: Znam ja, Gospodaru, nije meni neznano da sam robov sin, niti su milosti, kojima ste me, plemeniti Car i ti, Gospodaru, obasipali, uspele u meni umanjiti osećanje uniženoga. ja na čelu ne nosim očev ropski žig; u slobodi sam se rodio, ali sam taj žig u duši uvek osećao i žegao me je i palio. Osećao sam ja žig taj u tuđem pogledu, osećao sam ga u tuđem osmehu i nikad nisam imao hrabrosti da se ispravim i nikad da glavu uznesem. Bio sam ravan ravnima u hrabrosti, bio sam ravan ravnima u vrednosti, ali im neravan u sreći i ponosu. Moja duša nije nikad znala šta je vedar dan; moju dušu nikad nije zagrejao sunčev zrak. Robu se nisam mogao vratiti a iznad sebe nisam se smeo uzdići. Predao sam se knjizi, ne bi li me ona uzdigla; ne bi li njena mudrost dala mi istrajnosti. Al’ knjiga me nije utešila; saznanje koje mi je nudila bilo je teže od istine. Izgledao sam kao pčela zalutala u pokošene livade, među suhe strnjike, željna cveta da se odmori i slasti života nabere... Mač carski o bedrima, ponos viteški, meni je teret sa kog sam glavu obarao, ja nisam kroz život hodio, ja sam posrtao. I prvi osmeh koji sam u životu sreo... bio je osmeh njen! Surevnjivo sam krio da sam ropski sin, ne bi li me taj osmeh što toplije zagrejao... Il’ ne... nisam ti istinu rekao, u tom času ja osetih da mi se na čelu javlja očev ropski žig al’ me ne peče kao što me je negda pekao, ne, već me nežno greje kao sunčev zrak. Rob, rob, rob... ispuni mi dušu usklik taj i ja osetih kako mi telo prožima jedan ropski osećaj, kako se u meni budi ropska krv. Ali to ne beše osećaj težak, osećaj uniženja, na protiv: beše to sladak osećaj. „Oh kako je to slatko biti rob!” — strese mi dušu taj novi osećaj i ja osetih da se rađam ponova, osetih žig na čelu kao poljubac sudbine i osetih kako stresam sa sebe ogrtač od laži izatkan, kao zmija u proleće kad napušta košulju — osetih da sam svoj! Da, u tome času, pred njom, ja osetih kako je slatko biti rob i... postadoh joj rob. Ona me zato nagradi jednim osmehom!... Za carsku krunu ne bih dao osmeh taj; sva blaga koja kriju utrobe visokih planina i dubine mora dubokih da se sruče preda mnom — ne bih dao osmeh taj!... Ti hoćeš život moj... je l’? Oh, kako malo tražiš za ono što mi je on otkupio! Tako jevtino ne ceni se osmeh njen!
DESPOT (Sasvim zanesen): I?
DMITAR: ...I, eto, tu je priči kraj. Ona mi dade nož i reče: „Hoću glavu despotovu!” i ja pođoh ovamo da ti je skinem, kao što bih pošao da uzberem cvet da mi ga je tražila.
DESPOT (Bez srdžbe i gneva): Sama ti dade nož?
DMITAR: Ne, nađoše mi ga, evo ga čuvam u nedrima.
DESPOT (Skoči, zavuče ruku u nedra i izvuče otud nož): Ovo je njen nož?
DMITAR: Ne oduzimaj mi ga, gospodaru, ne rastavljaj me s njim. Osudi me da se tim nožem ovde, pred tvojim očima, prekoljem.
DESPOT: Ne!
DMITAR (Klone): Oh, kako bi to bila slatka smrt!
DESPOT (Gleda nož, zatim duže razmišlja): Selenoviću!
|