Ти си била...
Ти си била... Писац: Ђура Јакшић |
песма је написана 1858. године[1]; текст се овде наводи према Живановић (1931)[2] |
- Ти си била...
Ти си била... тебе сам љубио!
Тебе неста... срце ми се пара...
Та сам себи несам више мио!
Живот ми се у клетву претвара...
Тебе нема — срце ми се пара.
Несам знао љубави ни зрака.
Ал' Бог рече да зора заруди:
Светлост сину из црног облака.
»Злато моје!« — промуцаше груди —
»Сунце јарко, ти ми љуба буди!
Пољуби ме, сунце, загрли ме!«
— А сунце ме моје загрлило,
И ја сам се загрлио с њиме,
Ту издахнут' ал' би слатко било!
А сунце се око мене свило.
Не издахнут' — тешко ј' издахну́ће!
Млађан живот — ох, та сладак ми је!
За њим чезне срце уздишуће,
А без тебе живота ми није. —
Љуби, злато, доклен срце бије!...
Тамним гробом вечна поноћ влада,
У њему је студено и немо!..
Сини, сунце!... Још си цвет и млада.
Живи, сунце, да се милујемо —
У гробу је студено и немо.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Ђура Јакшић, умро 1878, пре 146 година.
|