Ти песму да појеш, а ја да те слушам
Шта Вас је навело да се определите за сакупљање и изучавање народног стваралаштва?
— Првенствено љубав према завичајној култури. После 1878. године у пределима јужне Србије сакупљали су народне умотворине многи фолклористи. Међу њима је било и изврсних. Ипак, сав тај рад је био више узгредан. Читајући њихове записе, долазио сам до закључка да овде, на пример, лирске народне песме живе у знатно већем броју. Утицала су на мене и књижевна дела Борисава Станковића и Стевана Сремца. Они су добро уочили и осетили место и улогу песме у старом Врању и старом Нишу. Због тога је и сасвим разумљиво што је толико избрушених народних песама и стихова на страницама „Старих дана“, „Коштане“, „Ивкове славе“ и „Зоне Замфирове“. У српској реалистичкој књижевности није нико тако стамено и мајсторски уткао лирске народне песме у садржинској и композицијској структури својих књижевних дела као Борисав Станковић. Близу Станковића, у том погледу, налази се Стеван Сремац. Они су осетили народну песму и њену мелодију.
Који Вас род (врста) народног стваралаштва највише интересује?
— Највише су ме привлачиле лирске народне песме. Зашто? Највећи и најлепши део усменог народног песништва јужне и истиочне Србије управо представљају лирске народне песме. Више је обредних, свадбених, посленичких, љубавних и других песама које због згуснуте слике људског живота, човекове душе, и треперавог сазвучја језика на којем су испеване могу да уђу и у строге песничке антологије.
Када човек слуша мелодију песме и посматра шено дејство на певача и на слушаоце, има потпунији утисак.
Да ли орачи, копачи и жетеоци имају свога Орфеја?
— У народном стваралаштву увек се дијалектички преплићу индивидуално и колективно. Песме стварају појединци, надахнути жзтвотном стварношћу. Песма ће бити прихваћена ако одговара схватањима и естетским мерилима одређене друштвене средине. На својем путу кроз време и простор она ће се, разуме се, мењати. Даровити појединци могу да је усавршавају, да направе од ње уметничко дело и обратно.
Године 1970. у Љутежу (Грделичка клисура) група од шест девојака је опходила село и певала краљичке песме. Међу њима је била и Роска Костић, рођена 1952. године. Песме је научила од своје бабе Станице Костић, рођене 1897. године. Међутим, песме које казује Станица Костић имају више старих језичких црта, него песме које пева њена унука.
Иначе, о ствараоцима и певачима народних песама у сеоској средини у јужној Србији мало је података. Крајем XIX века професор Светислав Симић оставио нам је потпуније и драгоцене податке о певачу Тодору Илићу из Солачке Сене (Иногоште). У народу се зна који су добри песмопојци и играорци. „Његова песма нигде гу нема!“ слушао сам више пута. Песма је имала дејство и за време рада. Знали су то и феудални господари. Чувени чифлик-сахибија Сулејман-бег кад је жео своје простране њиве од Ратаја до Ристовца позивао је павловске свираче и најбоље песмопојке. Топла мелодија у постату подстицала је, подизала радни елан. Певање на њиви ратари су снажно доживљавали. На гласу су биле песмопојке. Нису случајно настали стихови: „Ти песму да појеш, а ја да те слушам!“
Да ли можете, после низа година бављења народним стваралаштвом јужне Србије, да истакнете нека својства тог стваралаштва у односу на друге крајеве Србије?
- Фолклор у јужној Србији је веома обиман и разноврстан. Одабрани примери показују да су ствараоци били људи истанчанот укуса. Знали су многе тајне песништва. Има и таквих осмераца и десетераца који су права синтеза слике и звука. Али, тек после другог светског рата у већој мери се ради иа сакупљању народне лирике. Објављено је врише збирки од изузетне вредности. Неке су још у рукопису. Ни у једном крају Србије нису сачуване лирске народне песме у таквој свежини као управо овде и у пределима Тимока. Погледајте само обредне песме. Колико је прекрасних лазаричких песама записано последњих година. Бележе се и песме с митолошким сликама. Затим, Ниш, Лесковац и Врање, стари градови Србије, представљају лирско-музичка средишта у којима су стваране и севдалинке, изразито љубавне песме. У њима су друштвено-економски односи у XIX столећу били погодни за неговање ове чулно-источњачке лирике. Зар оне нису значајно књижевно-музичко наслеђе? Известан број избрушених севдалинки задржао се до данас. Када данашњи човек, истрзан немирима модерног градског живота слуша њихове опојне мелодије, не може а да не помисли на страсну лепотицу Софку, на егзотичну сцену у старом турском хамаму, и на Коштану, заносну играчицу и певачицу, загледану у тамну гору.
Такође је на овом подручју и знатан број прозних облика. У Српској академији наука је веома обимна збирка народних приноведака, које’ је после рата записивао у Лесковачкој Морави фолклорист Драгутин Ђорђевић.
Нигде у Србији није у толиком броју забележено народних епских песама и епских хроника о ослободилачком рату и социјалистичкој револуцији као у јужној Србији (Јабланица, Црна Трава, Пуста Река, Топлица).
Какве се промене данас могу уочити у народном песништву?
— У нашем револуционарном друштвеном развитку и народно песништво доживљује корените промене и преображавања. Лако се да запазити да у првом реду нестаје оно што је обредно („адетско“), и уопште оно што је преживело.
Народно песништво је једна динамичка структура.
Током вишегодишњег рада на терену више пута сам се уверио како народни певачи, посебно млађи, скраћују и сажимају песме. Занимају их пре свега песнички снажна и осећајна (баладна) места и стихови у којима је јаче наглашена музичка страна. При томе се уочава и њихово настојање да оно што певају буде у мисаоном и у сваком другом погледу складна целина. Стиче се утисак да је често сва пажња усмерена на мелодију. Најтраженије су кратке љубавне песме.
Најобилнмји род савременог фолклора су фацеције (шаљиве и сатиричне причице). Оне су својеврсна пројекција људског живота и у сеоској и у градској средини. Данашњем човеку фацеција је духовна потреба јер га ослобађа душевне напетости, чини га ведрим, бодрим и орним за стваралачки рад, враћа му веру у снагу, смисао и лепоту живота. Тежиште у овом роду народног стваралаштва може бити на једној реченици, а чак и на једној речи, као што показује следећи пример. У селу је активист из града објашњавао сељацима нове привредне мере у земљи, али је толико употребљавао стране речи да га људи нису разумели. У вези с тим два пољопривредника разговарају:
— Што збори ов’ј? Разбра ли?
— Не, а ти?
— И ја не!
— Преучија!
За фацетије су својствени језгровита радња, једар дијалог и духовитост.
Народне пословице и пословичке изреке такође су у живој употреби у свим срединама. Паремиолошка истраживања потврђују чињеницу да настају и нове. У лесковачком крају, на пример, чује се ова пословичка поредба: „Прешао га како барба Жване пругу!“
Животни нерв фолклору не може да буде пресечен.
Све је више сеоских и радничких фолклорних друштава и ансамбала који негују народне мелодије, народна кола и др. Приредбе су масовно посећене. Фолклорно друштво Памучног комбината у Врању, на пример, окупља велики број младих радника и радница и даје запажене фолклорне програме и ван наше земље.
Какав „Расковпик“ бисте волели да видите?
— „Расковник“ је један од најзанимљивијих часописа. Штета је само што не излази редовно. Концепција уредништва, бар досад, била је у свему исправна. Мислим да би „Расковник“ још више требало да објављује народне песме, приче, пословице, загонетке и др. Свакако да би требало писати и о томе како раде фолклорна и друга културна друштва у нашим селима. „Расковник“ би такође могао још више и упорније да се бори за чистоту и лепоту нашег језика. Превише је страних речи у нашим новинама и часописима. Поједине чланке тешко може да разуме и школован човек. Уверен сам да ће „Расковник“ помоћи у неговању језичне културе у нашим школама.
1. Лазаричке песме у Врању и околини. — Народно стваралаштво, Београд, 1976, св. 22—24, стр. 121—133.
2. Песме са баладичном садржином које се певају у врањском крају. — Врањски гласник, Врање, 1968, кш. IV, стр. 475—488.
3. Свадбени обичаји и сватовске народне песме у врањском крају. — Наше стварање, Лесковац, 1968, бр. 3—4. стр. 79—91.
4. Народне песме с елементима историјске прошлости које се певају у Врању и околини. — Градина, Ниш, 1968, бр. 8—9, стр. 52—59.
5. Нешто о песми „Отвори ми, бело Ленче“. — Наше стварање, Лесковац, 1969, бр. 6, стр. 392—396.
6. Жетелачка поезија у врањској области. — Врашски гласник, Врање, 1969, кш. V, стр. 449—465.
7. Једна позната врањска песма и њен постанак. — Багдала, Крушевац, 1969, бр. 129, стр. 20—22.
8. Стана Аврамовић-Карамингина. — Наше стварање, Лесковац, 1970, бр. 1—2, стр. 128—131.
9. Краљичке песме у Грделичкој клисури. — Врањски гласник, Врање, 1970, кш. VI, стр. 433—438.
10. Пропратна реч (Војислав Јовановић, Ој девојко Вујановке. — Бујановац, 1970) стр. 5—10 (Предговор збирци народних песама).
11. Један осврт на Врањску поезију с историјском тематиком. — Развитак, Веоград, 1973, бр. 11—12, стр. 85—96.
12. Рујно вино. — Народно стваралаштво, Веоград, 1973, св. 46, стр. 68—72.
13. Из ономастике врањскога краја. — Врањски гласник, Врање, 1973, књ. IX, стр. 271—277.
14. Народне лирске песме источне и јужне Србије. — Врањски гласник, Врање, 1973, књ. IX, стр. 303—320.
15. Топоними Пољанце. — Прилози проучавању језика, Нови Сад, 1974, бр. 10, стр. 109, 141.
16. Хајдучке и комитске песме у врањском крају. — Лесковачки зборник, Лесковац, 1974, бр. XIV, стр. 265—202.
17. Три прилога из народне поезије. — Зборник Матице српске за књижевност и језик, Нови Сад, 1974, бр. 22. св. 3, стр. 490—498.
18. Одступања од захтева метричке схеме у епским народним песмама. — Народно стваралаштво, Веоград, 1974, св. 49—52, стр.. 56—61.
19. Народне песме ослободилачког рата и социјалистичке револуције на југу Србије. — Наше стварање, Лесковац, 1974, бр 4—6, стр. 137—141.
20. Записи о ђурђевданским обичајима и песмама у врањском крају. — Наше стварање, Лесковац, 1974, бр. 2—3, стр. 63—69.
21. Културните и други врски на Врање и околината со Македонија и македонското влијание врз врањските народни песни. — Македонски фолклор, Скопје, 1974, бр. 14, стр. 93—115.
22. Прилози из народног песништва. — Зборник, I, Врање,-1975, стр. 110—125.
23. Значење појединих речи у говору Срба на југу Србије. — Зборник, I, Врање, 1975, стр. 130—144.
24. Роми и народне песме. — Наше стварање, Лесковац, 1973 г бр. 4—5, стр. 91—96.
25. Врањске народне песме ослободилачког рата и револуције. — Народно стваралаштво, Београд, 1975. св. 53—56, стр. 37—45.
26. Народне песме на југу Србије у вези с првим српским устанком. — Зборник Матице српске за књижевност и језик, Нови Сад, 1975, књ. 23, св. 1, стр. 167—175.
27. Време Хусеин-паше и његових потомака у народним песмама на југу Србије. — Лесковачки зборник, Лесковац, 1975, књ. XV, стр. 183—192.
28. Народне песме о качацима на југу Србије. — Врањски гласник, Врање, 1975, књ. XI, стр. 431—462.
29. Епске песме и гуслари у врањском крају. — Врањски гласник, Врање, 1975, књ. XI, стр. 509—521.
30. Народне песме из Источне Србије. — Наше стварање, Лесковац, 1976, бр. 1, стр. 117—133.
31. Contakt entre les elements des folklores turc et serbe leur penetration mutuelle dans le midi de la Serbie. - I Uluslararasc turc folklor kongresi bildirieri, Ankara, 1976, str. 243—257.
32. Песме о Марку Краљевићу на југу Србије. — Зборник Матице српске за књижевност и језик, Нови Сад, 1976. књ. 24, св. 2, стр. 331—342.
33. Утицај народних епских песама из Вукових збирки и из других књига на народне пееме југа Србије. — Зборник Матице српске за књижевност и језик, Нови Сад, 1976, књ. 24, св. 1, стр. 169—174.
34. Народне лирске песме из лесковачког краја. — Наше стварање, Лесковац, 1976, бр. 4—5, стр. 91—106.
35. Прилози из фолклора. — Зборник, II, Врање, 1976, стр. 147—160.
36. Топонимија града Врања. — Прилози о проучавању језика, Нови Сад, 1976, бр. 12, стр. 87-93.
37. О неким питањима законитости развитка савременог фолклорног стваралаштва. — Градина, Ниш, 1977, бр. 7—8, стр. 122—128.
38. Круг песама о девојкама и Турцима на југу Србије. — Лесковачки зборник, Лесковац, 1977, књ. XVII, стр. 173—186.
39. Напомене у вези с појединим врањским и лесковачким песмама у збирци Владимира Ђорђевића „Српске народне мелодије (предратна Србија)“. — Наше стварање, Лесковац, 1977. бр. 5— 6, стр. 89—94. ,
40. Свадбени фолклор у Изморнику. — Народно стваралаштво, Београд, 1977, св.. 57—64, стр. 122—126.
41. Милан Милићевић као истраживач народног стваралаштва у новоослобођеним пределима Србије (1878—1882). — Нишки зборник, Ниш, 1977, бр. 4, стр. 135—140.
42. Песме о пчињском Шериф-бегу. — Зборник Матице српске за књижевност и језик, Нови Сад, 1977, књ. 25, св. 3, стр. 583—585.
43. Жетварските обичаи и песни во Врањска Пчиња и нивните врски со македонскиот фолклор. — Македонски фолклор, Скопје, 1977, бр. 19—20, стр. 115—120.
44. Севдалинке у градовима на југу Србије. — Лесковачки зборник, Лесковац, 1978, књ. XVIII, стр. 233—239.
45. Лирске народне песме у делима Стевана Сремца. — Градина, Ниш, 1978, бр. 3, стр. 65—73.
46. Епске народне песме у новоослобођеним крајевима Србије. — Градина, Ниш, 1978, бр. 7—8, стр. 126—134.
47. Hidrellez Martafaralli, Cevren Priština 1978, br. 18—19, str. 79—84.
48. Нишки свадбени фолклор. — Нишки зборник, Ниш. 1978, бр. 5, стр. 149—154.
49. Усмено народно стваралаштво у Иногошту. — Лесковачки зборник, Лесковац, 1979, бр. XIX, стр. 271—277.
50. Народно стваралаштво у роману „Понорница“ Скендера Куленовића. — Наше стварање, Лесковац, 1979, бр. 3—4, стр. 93—98.
Извор[уреди]
- Момчило Златановић, „Расковник", пролеће 1980., стр. 32-38.