Титрала се лепа Мара,
Двема, трима јабукама
И четирма наранџама.
Титрајућ се уморила,
Сјела мало да почива,
Почивала, па заспала.
Крај ње пала танка стаза,
Стазом иде млад делија,
Нашо Мару ђе почива;
Сам је себи говорио:
"Мили Боже, што би сада?
Гре'ота је пробудити,
А срамота пољубити!"
Он се маши у џепанце
Па извади огледалце,
Па јој меће у њедарце.
Кад се Мара пробудила,
Огледало извадила,
Сама себи говорила:
"Мили Боже и недјељо,
Откуд ово огледало?
Да би рекла да ј' од рода,
Немам рода милостива.
Да би рекла да ј' од драгог,
Драги ми је надалеко:
Међ горама, међ водама,
Међ зеленим ливадама."
