Тибул срећнији
| Тибул срећнији Писац: Јован Пачић |
После скорби, туге петолетке,
Давно жељан видих Нови Сад,
И тврдости скоро необретне,
Врагом смрт претјашчи Петров Град;
Славно-српског епископа смерни
Мимоидох и бешумни двор,
Благочест’ја православног верни
Гди је често свјашчеников збор;
Слушах Сербов језик, весма складну,
Слатку мекост буквам Славов дат,
Дунава пих воду бистру, хладну,
Ал’ не могох јадан отњуд спат:
Јер не видих возљубљене лице,
Подражности несравними шар,
И не слушах моје љубимице
Мамни смерног разговора чар.
Венем како што цвет без росе вене,
Ломим пак се како што цветак сув,
Јер нешчастна љубов гони мене,
Чезнем, тајем, молчим нем и глув.
Тибуле, о, срећни! Услишила
Делија ти љубвежељни глас,
Лира са мном већ је умолчила,
Љубица јер и не слуша нас.
Тибул, Дел’ју, Виргил а Кесара,
Прв’ за љубву, втори за корист
Похваљив’о, и за мазду цара,
Ког је венцу нови дод’о блист.
Ал’ ја певам, хвалим всује благу,
Плачногласни бијем у гитар,
Всује молим Љубицу ми драгу:
Делија ми буди, не Кесар!
Извор[уреди]
- Лесковац Младен, Антологија старије српске поезије, Матица српска, СКЗ, Нови Сад, 1964, стр 144-145
|