Tibul srećniji
| Tibul srećniji Pisac: Jovan Pačić |
Posle skorbi, tuge petoletke,
Davno željan vidih Novi Sad,
I tvrdosti skoro neobretne,
Vragom smrt pretjašči Petrov Grad;
Slavno-srpskog episkopa smerni
Mimoidoh i bešumni dvor,
Blagočest’ja pravoslavnog verni
Gdi je često svjaščenikov zbor;
Slušah Serbov jezik, vesma skladnu,
Slatku mekost bukvam Slavov dat,
Dunava pih vodu bistru, hladnu,
Al’ ne mogoh jadan otnjud spat:
Jer ne vidih vozljubljene lice,
Podražnosti nesravnimi šar,
I ne slušah moje ljubimice
Mamni smernog razgovora čar.
Venem kako što cvet bez rose vene,
Lomim pak se kako što cvetak suv,
Jer neščastna ljubov goni mene,
Čeznem, tajem, molčim nem i gluv.
Tibule, o, srećni! Uslišila
Delija ti ljubveželjni glas,
Lira sa mnom već je umolčila,
Ljubica jer i ne sluša nas.
Tibul, Del’ju, Virgil a Kesara,
Prv’ za ljubvu, vtori za korist
Pohvaljiv’o, i za mazdu cara,
Kog je vencu novi dod’o blist.
Al’ ja pevam, hvalim vsuje blagu,
Plačnoglasni bijem u gitar,
Vsuje molim Ljubicu mi dragu:
Delija mi budi, ne Kesar!
Izvor[uredi]
- Leskovac Mladen, Antologija starije srpske poezije, Matica srpska, SKZ, Novi Sad, 1964, str 144-145
|