Жарко сунце, јес' колико рано?
Могу л' доћи у Загорје равно,
На Загорје у матере моје,
Да ми вади змаја из њедара,
Шаровиту гују из рукава? 5
Жарко сунце тихо прогавара:
„Можеш доћи, нејачак Јоване!
„Можеш доћи на Загорје равно,
„У Загорје у матере твоје.“
Кад то зачу дијете Јоване, 10
Он отиде на Загорје равно,
Испод куле дозиваше мајку:
„Чу ли мене, стара моја мајко!
„Узми воде и ракли сапуна,
„Те умивај твоје б'јеле руке, 15
„Да ми вадиш змаја из њедара,
„Шаровиту гују из рукава.“
„Богме нећу, мој Јоване сине!
„Да се не бих с тобом ни заклела.“
„Зове Јован милу своју секу. 20
„Моја секо, Бог те не убио!
„Извади ми змаја из њедара,
„Шаровиту гују из рукава.“
„Богме нећу, мој брате Јоване!
„Да се не бих с тобом ни заклела.“ 25
Тад дозива вјерну своју љубу:
„Извади ми змаја из њедара,
„Шаровиту гују из рукава.“
„Богме хоћу, драги господаре!
„Да би мене обје отпануле.“ 30
Узе воде и ракли сапуна,
И умива бјеле руке своје,
Па му меће руке и њедарца,
Извадила од злата јабуку,
Меће њему руке у рукаве, 35
Извадила круну од бисера,
Пак је онди говорила мајка:
„Снахо моја, Бог те не убио!
„То је мене синак поклонио.“
Па приступи млада заовица: 40
„Снахо моја, подај ми дарове,
„То су дари мог брата Јована.“
„Богме нећу, мајко и заово,
„Вас је пријед даром понудио,
„Па не хћесте, но се одрекосте, 45
„Мој је Јово а моји дарови.“
Српске народне пјесме из Херцеговине (женске), за штампу их приредио Вук Стеф. Караџић, (Трошком народнијех пријатеља), у Бечу, у наклади Ане удове В. С. Караџића, 1866., стр. 176-177.
