Теферич

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

Теферич
Писац: Светозар Ћоровић


Светозар Ћоровић.jpg
Теферич


     Запјевао бумбул у јорговану и разбуђио успавано цвијеће. Замирисала башча катмер-шебојима, кадифама, калопером и вербенама. Сва се махала купа у пјесми и мирису! И сва чељад као подмлађена! Старци ведрији, свјетлији, дјеца веселија!... За момке и дјевојке и не питај!... У њиховијем прсима као да се разбудили сви свјетски бумбули, па се отимају и хоће да излете напоље, на слободу ... И чим загусти мрак, крхају се плотови, ломе се пенџери, пуцкарају гране, зајецају тамбуре и извију се севдалинке.
     Ах!...
     У башчи, испод читава ређа младих воћака, по мокрој трави, кадуне разастрле велики ћилим. По ћилиму посједале оне, дванаест их на броју, а пред њима, на овећем чашафу, жуте се још врући пексимети, уштипци, гурабије и локумићи. Три старије нене, што су сјеле у врху, донијеле су и своје витке чибуке, па одбијају димове. Иза њихових леђа, по трави, засјеле неколике дјевојке, играјући се петињака ... Све оне дошле својој старој Зејни-хануми на еглен, па изашле у њезину башчу да мало протефериче прије него грлати мујезини са мунара не огласе акшам ... Најмлађа од кадуна, Ајиша-ханума, кћи Зејнина, изишла је мало у страну, па, поред зида, наложила ватру и пече кахву. Око ње се ваљају, у трави, разбацани филџани, зарфови и шећер и једна угојена мачка врзе јој се око нога ...
     — Узмите, узмите — нуђаше мала, слабуњава Зејна-ханума, обилазећи око њих и загледајући свакој у вилице. — Немојте се стидити... Има пред вама, шућур Алаху, свега ...
     - Узимамо ми и без тебе — одговори најстарија нена, она што сједи у врх врха, пуштајући дим кроз нос и' лупкајући лулом о боцу, у којој се златила медовина.
     Зејна само узви главом, као да вели није то тако, осмјехну се малко, па и сама сједе на ћилим и прихвати за гурабије ...
     — А што дивојке не запивају? — упита нена након краће почивке, окренувши се дјевојкама. — ушутиле се, к'о да и нису дивојке ... Каква вам је то младос', какво ли је срце? ...
     Међу дјевојкама наста као мали кикот и сашаптавање. Гицаху се, гуркаху ... Све навалиле на једну модрооку, чупаву цурицу, Хану, у које за вријеме читава разговора није нестајало смјехуљака са образа. Хана порумени. Танку јеменију, што јој прекрива једну страну лица, пребаци преко главе, подними се руком, па изви:

     »Двоје ми се замилова младо:
     Омер-момче, Мејрима-дивојче,
     У пролиће када цвати цвиће,
     Када цвату зумбул и каранфил
     Мала их је запазила стража,
     Мала стража — Омерова мајка,
     Па Омеру сину говорила« ...

     Зејна дохвати чашу медовине и надушак искапи.
     — Аман, кршна аваза! — узвикну.
     — К'о мој кад сам била млада! — дочека нена, отуривши чибук. — И ја сам авазом мамила момке, Па ми из девете махале долазе и врзају се око прага. По двадесет их се мота око врата, па ми гледају у пенђере и засипљу их ђулима, а ја само пивам, гледам и смијем им се, а срце ми усквасало, па расте ... расте ... чини ми се пукнуће од некаква рахатлука.
     - Тебе су и у писми скнадили — дочека Зејна са неким поштовањем.
     - Скнадили, јакако — поносито одговори нена погледа у гране изнад себе. — Свак о мени пив'о ... Рахметли Осман-бег Хасановић и Алага Диздарић сами писме кнадили...
     Дјевојке намах престадоше са сашаптавањем. Све се окупише око нене. Опколише је и сприједа и иза леђа, а дјетињаста Хана метну јој главу у крило и радознало је гледаше у очи.
     — Шта јој потље било? — запиташе.
     Нена се осмјехну и, зар да им раздражи радозналост, само одмахну руком.
     — А ко ће то причат'? — рече. — Липо је, липо је било, па ето ... Ах, да ми се вратит' у оне године само за двајес' декика, па да одма умрем ...
     — Причај, липа нено, причај — салетише дјевојке и напађоше је грлити...
     — Ех, шејтани, шејтани, — поче корити нена. — А зар не знате, шта је потље било? ... Они долазили сваки дан, а ја се држи липо и са једним и са другим... Онда се омразили... Осман-бег звао Алагу на мејдан ... Били рекли, да ће се побити к'о у суботу, па ко изгуби главу, нек изгуби и мене...
     Дјевојке навалише на њу, као да ће је загушити. Хана се дигла из крила, унијела јој се у лице, растворила уста, па као да не дише.
     — Па?
     — Па није било ништа. Ја се у петак удала за мога Ђул-агу ... Нисам бегенисала ни једног ни другога...
     Дјевојке оборише главе и, готово љутите, оставише је. Хана мапући усне и извуче се испред ње.
     — А ја мислила погинуће један — рече.
     И, не сачекавши ничијега одговора, пусти глас:
                 »Хајде, сине, да те жени мајка,
                 Лившом ће те оженити мајка,
                 Липом Фатом, Атлагића златом;
                 И ливша је и виша од Мејре,
                 Још је Фата рода побогата.
                 И тебе ће«...
     Још дјевојка није ни допјевала, а иза високога баштенскога зида одјекну умиљат мушки глас:
                 Одговара Омер момче младо:
                 »Нећу богме, моја стара мајко;
                 Није благо ни сребро ни злато,
                 Већ је благо што је срцу драго«.
     Глас се извијао, звонио некако болано у висини и растапао се, умирао ... Све дјевојке умукоше ... Прибише се једна уз другу као поплашене тичице и нетренимице слушаху. Нене набраше обрве, а кадуне зачепише уши, изузевши млађану Ајишу, која поблиједи и леђима прислоњена уз једно дрво укочено глеђаше у висину, као да није задовољна што слуша, него би хтјела и сагледати тај глас.
     — Опет бекри-Хасо! — узвикну Зејна, љутито бацивши један локум. — Баш се не да с миром ни састати!
     — Ко је он'о? — шапатом запита Хана Ајишу, дрпнувши је за рукав.
     Ајиша се прену, као иза сна.
     — Зар не знаш? — запита. — Не знаш Хасин аваз, а лившега момка ни аваза нема у бутум свиту ...
     Хана преврну очима.
     — Ех?
     — Дина ми!.. . Ја га знам ... Ја ... — И Ајиша издиже руку и показа на зид. — Видиш ли колики је овај дувар? То ми је бабо озид'о само да Хасо не може из своје башче вирит' мене, ни ја њега ...
     — Раставио вас?
     — Није нас раставио дуваром, ама ме дао за другога...
     Док су оне говориле, друге дјевојке већ скочиле, хотијући да се пењу уза зид и виђе Хасу.
     — Јок, јок! — зацика нена и ошину једну чибуком преко нога. — Да га видите, он би вас опсихирио, па би за њим махнитале ... Која га једном види, изгуби памет... Он је хајинин и никакав син; ништа не ради, него пије, пива и вара дивојке ...
     Дјевојке се покуњише и повратише натраг. Нијесу смјеле даље молити, јер су знале да у старе нема шале. Само је почеше шапатом проклињати, безнадежно гледајући уза зид ...
     — Како би га кришом видиле? — запита једна, након дужега ћутања.
     — Не знамо.
     Хана опет напући усне. Очи јој се напунише сузама и она се нагло припи уз Ајишу.
     — А како си га ти глеђала кад је дувар висок? — запита.
     Ајиша уздахну.
     — Липо ... Ја би' заврзла љуљајку о највишој грани шандудиној, па би ме поред дувара љуљала наша Мара ... Љуљајући, гледала сам га макар и на прекид и бацала му ђуле ...
     Хана пљесну рукама, затресе главом и отрча нени.
     — Липа нено, хоћемо ли заврсти љуљајку, па да се љуљамо? — запита, љубећи је по увелим образима.
     Нена заврти главом и чупну је за косу.
     — Баш си дите! — рече.
     — Хоћемо ли, нено?
     — Па заврзите... Љуљајте се... То није ружно... То вам не бранимо.
     Дјевојке се с вриском сабраше око високе шандуде. Послаше Зејнину слушкињу Мару да се испење и коноп им свеже око једне гране.
     Начинише љуљајку.
     — Ја ћу прва! — викну Хана. — Ја сам прва измислила.
     И пустише је.
     Једна дјевојка прође јој иза леђа, заљуља је и из све снаге гурну поред зида у висину ... Хана полети као на крилима. Свилене димије зашушташе и разлепушише се, широки рукави спадоше до рамена и обнажише јој бијеле мишице, размршене плетенице завитлаше се кроз ваздух... И она, ма и тренутно, опази лијепо момче како сједи на трави. Хана умало не цикну ођ радости. Дочепа се руком за прси, отрже једну ружу и кад се други пут издиже, баци је на њега... У трећем лету видила га је како стоји као укопан и само је гледа.
     И док су се дјевојке наизмјенце љуљале и, кријући од нена, засипале ружама закипљенога Хасу, дотле се Ајиша сакрила под јоргован, заронила главн у димије и јецала ...

1902.

Извори[уреди]

  • Светозар Ћоровић: Сабрана дјела, књига 1, страна 38-43 , "Свјетлост", издавачко предузеће Сарајево, 1967.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светозар Ћоровић, умро 1919, пре 100 година.