Терпсихори
| Терпсихори Писац: Никола Боројевић |
О богињо лепа, за којом све лепе
Девојке и снаше тако жељно хлепе,
Твоје царство наста: музика се чује,
Балови почињу, фаршанг торжествује.
Код његовог шума сваком срце туче,
Многог, па и мене, лудост за нос вуче
Да, богиње красна, принесем ти хвалу
Најбржим галопом на првоме балу.
Није бриге за то ни да се задужим,
Само када теби велељепно служим;
Жена, ћер и син ми, по најлепшој моди,
Треба само теби у свем’ да угоди,
А за господарство кућно није стало, —
Ком’ би покрај тебе то јошт на ум пало!
До сто рифи блонде (не питам шта кошта!)
И толико свиле, знам, биће ми доста;
Ципела, шешира, цвећа сваке феле,
И за тоалету неке багателе,
Воде од колоње, само да је фина,
Париске помаде, плајвајса, кармина,
Шпиода, игала и чешљића криви’,
Да се сваки кицош тој красоти диви.
Није вредно спомен да о томе бива
Кад човек промисли што се ту ужива!
Ланер, Штраус, Морели, знаменити људи,
Када ваш инштрумент на валцер загуди,
Знаде произвести на свакоме балу
Опште чародејство, и јеглен, и шалу.
Тад не мисли питко што ће сутра бити,
Ту се мора ликер, пунч, токајер пити,
Ту се деле карте, расипљу се новци,
Ту постају банкрот млади ветроловци;
Ту се игра, пева, окреће и скаче
Што ко игда може и не може јаче;
Ноћ се у дан створи, дан у ноћ окрене,
Да невина младеж не види гди вене,
Премда доста пута пријатељ јој јавља
Да ће, ах! наскоро пожелити здравља;
Али она за то онда слабо мари
Кад с мозак заврти, врућа крв зажари,
Но игра и скаче к’о мува без главе
Дотле док нестане сваке за лек траве,
Док ју не нападне несвест и хектика,
Да, балу за атар, буде смртна слика;
Мало време за тим, мајке сузам’ росе
Кад ћерку једину хладном гробу носе.
1842.
Извор[уреди]
- Лесковац Младен, Антологија старије српске поезије, Матица српска, СКЗ, Нови Сад, 1964, стр 207-208
|