Терет (Милета Јакшић)

Терет  (1894)  Писац: Милета Јакшић

Твој се разум залуд заверава
Да међ браћу нећеш више поћу,
И ако ти сада гори глава
Тај ће пламен проћи —
Погле тамо дружина весела
Над њом лоза тамни шатор сплела,
А из лишћа слатко грожђе вири
Тихо вече, позни ветрић пири
И ко пламен љути,
Пехар сева,
А дружба не ћути
Већ попева
Сви весели, безбрижни и сити —
То кад видиш, ти ћеш опет пити.

Ја попити могу вина море
Ништа, ако и науди глави —
Ал нељубљен бити, то је горе
То су јади прави —
Прокунем ја, па после опета
Кад је спазим где се страном шета
Танкострука, свежа као роса
Црноока бела, дугокоса,
Па кад ме устрели
Оком својим
Мени свет забели
Ко кип стојим —
После идем, да исплачем јаде
Тешке јаде, љубави без наде.

Извор

1894. Босанска вила, лист за забаву, поуку и књижевност. Година девета, број 17, стр. 262.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милета Јакшић, умро 1935, пре 89 година.