Тврдица (Никола Боројевић)
| Тврдица Писац: Никола Боројевић |
Разболи се ћифто (големе невоље!),
Без лекара тешко да ће бити боље;
Нападе га огањ и грозница љута,
Кажу: — Мећи оцат с квасом више пута,
Ал, он вели: — Волим од стопе умрети
Нег’ толики трошак на себе нанети;
Треба мало јести, да се при тој беди
И невољи тешкој барем што заштеди.
Зовите ми баке које бајат знаду,
Оздравићу мукте кад се предам гладу...
Јест, ал’ болест не зна што је таква шала,
Не толећи једно, носи триста зала
Који га шчепаше, не може се јаче,
Да већ јадном ћифти душа на нос скаче.
Деца му се, премда у потаји, смеју,
А супругу слатка мечтанија греју:
Она — да присвоје плесниве дукате,
Ову младожења — кој’ већ купи свате.
Суседи и знанци с’ удовицом’ куну:
— Лочи, веле, ћифто, греха чашу пуну,
Ти зададе многим сиротицам, бригу’
Зато нечастиви твоју вуну стригу...
Да што брже липса и да се закопа,
Нестрпљива чељад чине звати попа.
Овај када спази смртну му тегобу,
Мисли: Зар ћу саде окренут га Богу?
Па му тихо каже: — То знаду бар страјнски
Да си ти живио људски и христјански;
Зато расположи све имање твоје,
Да ти се по смрти споменици строје:
Школе, ошпитале, цркве, манастире,
Удове, сироте, духовне пастире,
Све лепо обдари, да свак рећи може:
Бјаше поштен човек, помилуј га, Боже!
Ћифто на те речи једва одговара:
— Прођи ме се, оче, није ми до квара,
Како сам живио, тако ћу умрети.
С таквим несретником није што почети!
1842.
Извор[уреди]
- Лесковац Младен, Антологија старије српске поезије, Матица српска, СКЗ, Нови Сад, 1964, стр 205-206
|