Tvrdica (Nikola Borojević)
| Tvrdica Pisac: Nikola Borojević |
Razboli se ćifto (goleme nevolje!),
Bez lekara teško da će biti bolje;
Napade ga oganj i groznica ljuta,
Kažu: — Meći ocat s kvasom više puta,
Al, on veli: — Volim od stope umreti
Neg’ toliki trošak na sebe naneti;
Treba malo jesti, da se pri toj bedi
I nevolji teškoj barem što zaštedi.
Zovite mi bake koje bajat znadu,
Ozdraviću mukte kad se predam gladu...
Jest, al’ bolest ne zna što je takva šala,
Ne toleći jedno, nosi trista zala
Koji ga ščepaše, ne može se jače,
Da već jadnom ćifti duša na nos skače.
Deca mu se, premda u potaji, smeju,
A suprugu slatka mečtanija greju:
Ona — da prisvoje plesnive dukate,
Ovu mladoženja — koj’ već kupi svate.
Susedi i znanci s’ udovicom’ kunu:
— Loči, vele, ćifto, greha čašu punu,
Ti zadade mnogim siroticam, brigu’
Zato nečastivi tvoju vunu strigu...
Da što brže lipsa i da se zakopa,
Nestrpljiva čeljad čine zvati popa.
Ovaj kada spazi smrtnu mu tegobu,
Misli: Zar ću sade okrenut ga Bogu?
Pa mu tiho kaže: — To znadu bar strajnski
Da si ti živio ljudski i hristjanski;
Zato raspoloži sve imanje tvoje,
Da ti se po smrti spomenici stroje:
Škole, ošpitale, crkve, manastire,
Udove, sirote, duhovne pastire,
Sve lepo obdari, da svak reći može:
Bjaše pošten čovek, pomiluj ga, Bože!
Ćifto na te reči jedva odgovara:
— Prođi me se, oče, nije mi do kvara,
Kako sam živio, tako ću umreti.
S takvim nesretnikom nije što početi!
1842.
Izvor[uredi]
- Leskovac Mladen, Antologija starije srpske poezije, Matica srpska, SKZ, Novi Sad, 1964, str 205-206
|