Тврдица/предговор

ПРЕДСЛОВИЈЕ

После изданија Лаже и паралаже млоги су ми оваковог рода књига љубитељи често напомињали да не би без ползе било јошт штогод на исти начин составити, и средством печатње читатељем и

читатељкам сприопштити. Ја сам истина млого којешта — које обаче из неки узрока на свет изићи на може — сочинио, гдишто пак и на печатњу издао; но почем с једне стране дуговремена болест перо

из моји руку истргне, с друге пак променуто званије мене за собом повуче, и нехотећу ми, морала је моја и моји пријатеља жеља неиспуњена остати. Што предстојеће шаљиво позориште на свет

изилази, повод је највише овај, што сам једном с љубезним мојим пријатељем г. доктором Пекаровичем, о среброљубију беседећи, њему тврдо обећао Тврдицу написати и, ако вредно буде, печатњи

предати. Окружен теретом званија мога, за одржати пријатељу моме задану реч, морао сам при слабом составу и очију и целог воопште тела мога, тако рећи, часове красти и к сочиненију овога дјела

посвећавати. Но овде нека нико не помисли да је моје намјереније хвалити се (премда су гдикоји баш овим поводом то исто напомињали), но из тога највише узрока ово наводим да се види какве је

наша литература среће, гди сирјеч списатељи све силе ума свога на приватна дјела обраћају, а к сочиненију дјела једног, које се воопште целог народа тиче, само часове одохновенија, тј. у којима

списатељ писајући одмора тражи (!!!), посвећавати могу. Сад какова сочиненија сљедовати морају, лако се закључити може. Но ни по чуда! Положеније бо Србаља засада је таково да, ако би се који —

изузимам имућне, или оне који су у призрјенију начина живота с друге стране обезбјеђени — искључително на књигописаније отважио, и званије своје пренебрегао, лако би (да не кажем „извјесно“) до

нужде и леба жељкати дошао, О чем нас не само наши, него и код сами Енглеза списатељи, као Бутлер, који је, при свем класицитету свога дивног сочиненија Hudibras, управо од глади скапати морао,

довољно увјеравају.

Но ово као узгред. Моје је намјереније при писању Тврдице било, узимајући навластито на расужденије мало, боље рећи никакво число комедија на нашем језику, таково дјело написати, које би

читатеља или гледатеља (јер је време, мислим, да се и код нас театри заведу) на зевање не натерало, но паче часове брига и домашњи незгода пуне разгалило, а при том — ако уши слишати има — и

науку живлења придодало.

Напоследак, да не помисли тко да је моје намјереније с кир Јањом народ грчки на поруганије изводити. Ја имам довољно узрока грчки род не иначе него с почитанијем предсретати, а видовит ће

читатељ лако, и без мога изјасненија, примјетити зашто је ово тако уређено.

Овом приликом нужно је и нека грчка израженија, која се у дјелу овом находе, растолковати, као нпр. παν μετрον αρεξτον значи: умереност је полезна; о. τис ананкис, о несреће; шкиљи, σкύλος,

псето; хондро кефали, дебела глава; кака истерана, рђав посљедак; О τύχη ό кαίροός! О срећо, о време; ελεημοίσήνη, милосердије; άπελπίσίς! очајаније и пр.<оче>. друге се речи могу лако

нагађати.

У Вршцу, месеца септембрија 1837.

Сочинитељ

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.