Тако је морало бити (драма у три чина)/30
X
СОФИЈА, НЕДЕЉКОВИЋ
НЕДЕЉКОВИЋ (после краће паузе долази расположен, носећи један пакет запечаћен печатом) Добар дан, Софија!
СОФИЈА: Добар дан желим!
НЕДЕЉКОВИЋ: Госпођа?
СОФИЈА: Овде је!
НЕДЕЉКОВИЋ: Шта мислите, Софија, шта претставља овај пакет?
СОФИЈА: Ја не знам, гооподине!
НЕДЕЉКОВИЋ: То је најлепши сиже за један роман. Јесте ли читали којипут какав роман?
СОФИЈА: Јесам!
НЕДЕЉКОВИЋ: Ех, врло добро! Дакле, у овоме пакету има двадесет хиљада динара. Тај новац није ни мој ни ваш, је л' те? Лепо. Ја и ви смо, рецимо, двоје младих који се воле. Но, но, но, рецимо, рецимо само. Према томе, постоје двоје младих који се воле и један пакет туђег новца и, ето, то је прва глава романа. То двоје младих који се воле, не могу ту љубав своју да остваре, сметају им и обзири и морал и закон и све уопште што је кадро да се испречи испред једне идеалне љубави. И једнога дана, ова пакет туñега новца каже њима, рецимо нама: „Бог вас је створио једно за друго, волите се, а да би се могли волети, узмите мене и идите у Америку!" И ето, то је друга глава романа. Трећа глава, то је путовање. Пучина, звездана ноћ, бура, ми седимо на палуби загрљени и повраћамо. Четврта глава: медени месец. Пета гладругим речима: амерички медени месец Пета глава: новца све више нестаје. Шеста глава: ви, пошто пребројите остатак новца и уверите се да нема више од две стотине динара, долазите до закључка да сам ја матори магарац. Седма глава: ви одбегавате са цалкелнером хотела у коме смо отсели. Осма глава: ја гурам колица за насип неке нове железнице. Ето, ето, молим вас, зар то није читав роман са почетком и
крајем? Уосталом, ја га нисам измислио, ја сам тако нешто морао негде читати па ми ваљда остало у памети.
СОФИЈА (слатко се смеје) Ви сте данас необично расположени, господине.
НЕДЕЉКОВИЋ: Јесам, то имате право. Кад год сам тако у близини веће суме новца, ја осећам неко нарочито раслоложење и све ми је лепше но што је. Ето, данас сте ми ви много лепши него јуче. Дакле, шта је са госпођом?
СОФИЈА: Одмах ћу је известити. (Пође па на вратима сретне Јелу) Ах, ево госпође! (Софија се повлачи)
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|