Тако је морало бити (драма у три чина)/25

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

ДРУГИ ЧИН
◄   IV V VI   ►

V

ЂОРЂЕ, ЈЕЛА

ЂОРЂЕ (правдајући се) Једини који може дати без устезања, само ако буде хтео.
ЈЕЛА (ћути дубоко замишљена)
ЂОРЂЕ: Зар не? Зар није то ипак најбоље што се у овом тренутку може учинити?
ЈЕЛА: Не, није! Али... ни сама не знам шта би друго... Видиш ли, видиш ли, Ђорђе, где нас води твоја погрешка?
ЂОРЂЕ (тргне се) Моја погрешка? Ти је зовеш мојом погрешком?
ЈЕЛА: Ја не знам како бих је друкче назвала?
ЂОРЂЕ: Рећи ћу ти ја. Кад си је назвала погрешком, мојом погрешком, тад да разговарамо о њој. (Пауза) Хвала ти што ме у првим часовима, кад сам ти несрећу саопштио, ниси ни питала о узроцима њеним, ниси ме ни осуђивала, већ ти је прва мисао била да ми помогнеш. Можда је и боље што о тој погрешци нисмо разговарали раније, тада ти је не
бих умео довољно ни објаснити, дотле нисам довољно мислио о њој. (Пауза) Да, то је моја погрешка и ја трпељиво примам прекоре које ми казују твоји погледи и које сам себи упућујем, ал'... свака погрешка истиче из извесних узрока, а ти узроци, видиш, нису у мени и то ме миири са савешћу. Нису у мени, јер ја нисам васпитан да крадем, нисам можда ни стога што никад нисам имао потребе. Сиромах ђак а скроман чиновник, ја нисам никада имао шире прохтеве, моје потребе нису никада премашиле моје могућности. Откад су, дакле, настале те шире потребе, које су ме нагнале да се туђега новца машим? ... (Пауза)
Твоји родитељи нису ти обезбедили мираз, али су ти обезбедили васпитање коме је брак робија а дужност насиље. Твоји захтеви нису увек биле само потребе, твоје жеље нису увек биле у складу са могућностима, твоја...
ЈЕЛА: Ђорђе! Зар је сад на мени грех?
ЂОРЂЕ: То није твој грех, то је грех оних који су те за живот спремили.
ЈЕЛА: Ти немаш права да ми чиниш прекоре. Јеси ли који пут рекао: стани! Јеси ли ми рекао: довде су наше могућности! По чему знаш ти да ја тада не бих другаче чинила?
ЂОРЂЕ: Не, јер си тако васпитана, таквим животом живе ти отац и мајка и данас још.
ЈЕЛА: Али, Ђорђе, невоља васпитава човека, а ти ми је ниси никад предочио. Напротив, ти си ми чинио више но што сам ја захтевала; ти си ми угађао више но што бих ја замишљала; ти си се старао да задовољиш моју жељу пре но што је ја и пожелим. Ти ме ниси заустављао на путу
том, већ, напротив, ишао си даље него ја.
ЂОРЂЕ: То је сушта истина, јер... јер, видиш, то је био једини начин, једини пут којим бих могао доћи до твоје наклоности. Ти ниси пошла за мене што ме волиш; ти то уосталом ниси крила ни од мене, а још мање од других. Требало ти је удати се из ових или оних разлога, а мени је годило узети жену из тако угледне породице, и ето, то нас је упутило једно друго. Па ипак, ја сам ушао у брак са жељом да у њему срећу заснујем; ти си у њему тражила начина да се вратиш животу и друштву које младу жену више цени но стару девојку. И тада је настао брак, који је за тебе значио живот, а за мене борбу. Да, ја сам се борио да стечем макар један делић твоје наклоности и да сузбијем оне подругљиве осмехе на уснама твоје околине у којој сам се морао кретати, а за коју ја никад нисам престајао бити уљез и простак. И чиме сам могао постићи то? Моје здравље, моја снага, моја спрема, моја чиновничка ревност и савесност нису за вас биле никакве врлине. Новац у вашим очима
узноси човека; ја сам морао имати новца ако сам хтео пред вама да се узнесем. Јер, кад расипник, чији углед на новцу почива, баци жени пред ноге злато, перлу и драги камен, све што се може купити, та жртва га у њеним очима узноси; кад сиромах простре пред њене ноге част, једино благо које се не купује, она гази по њој немарно, као по старој,
излизаној простирци. (Пауза) А ја, нико и ништа, незнан именом, бедан пореклом, син чувара општинскога гробља, све што сам изнео из беде, из уџерице у којој сам се родио, из васпитања које ми је сиротиња пружила, то је осећање части. И, ето, то, то сам ја теби жртвовао! Жртвовао сам ти, јер ми је требало у твојим очима узнети, требало ми је среће, среће ми је требало... Жедан сам био среће!
ЈЕЛА: Ал' срећа се не гради на злочину, Ђорђе! А ти си, умачући руке у туђу имовину, хтео да прљавом руком саградиш себи срећу; прљао си чело срамом онда када си желео узнети се; рушио си темеље кућне да би под њеним кровом стекао себи мир и задовољство. И за све то сад уочи часа када треба да се за тобом тамничка врата затворе, ти би хтео да је неко други крив.
ЂОРЂЕ: Не везујем ја никога за свој грех, понећу га сам. Хтео бих само да те лишим права да ми чиниш прекоре. Нисам их од тебе заслужио, јер ако сам грешио, тебе ради сам грешио. Мој грех је служба теби; мој грех је робовање за делић среће коју си ти држала, себично држала не пружајући ми га. Видела си ти, не може бити да ниси видела, моје чело
избраздано умором, од напора које сам чинио не бих ли стекао ма један осмех среће; видела си моје очи усахле од чежње за том срећом; видела си моје усне исушене од жеђи за том срећом. У старих Јевреја људи су служили и робовали у оца да би стекли кћер; ето тако сам робовао ја у тебе, ево већ пуних пет година; робовао сам да бих стекао тебе. И шта,
шта сам могао у тој служби да ти дам? Оданост моју? О, имала си је и превише. Верност моју? Ти си на њу тако мало полагала. Остало ми је још последње што сам ти могао понудити, то је моја част. И... ето, ја сам ти је бацио пред ноге. Гази је, слободно гази је, али бар... не прекоравај и... жали ме!
ЈЕЛА: Што ми бар досад ниси тако говорио! Можда би боље било да си ми тако раније говорио.
ЂОРЂЕ: Јер сам те хтео штедети, нисам никад хтео дозволити да твоје чело бриге осенче; нисам хтео да болом, који је мени живот свакодневно задавао, избришем осмех са твојих усана.
ЈЕЛА: И све си то због мене само патио?
ЂОРЂЕ: О, камо среће да сам кадар још патити, жртава поднети... веруј, не бих жалио. Веруј ми, ја те молим, Јело, да ми верујеш, да ми ни сама тамница, која ме очекује, не би била тешка, кад бих знао да би је ти схватила као једну од жртава коју због тебе радо подносим; кад бих знао, ако једнога дана будем опет сагледао божји зрак, да ћу срести
осмех твој, а не презрење...
ЈЕЛА (величином свога бола Ђорђе је осаваја и, после горњих речи, она савладана неким нејасним осећајима удари у тежак плач)
ЂОРЂЕ (не могући да разуме овај плач, посматра је дуго, затим јој прилази нежно) Ти плачеш, Јело?
ЈЕЛА: Остави ме, остави ме мојим сузама.
ЂОРЂЕ: Ал' зашто?
ЈЕЛА: Не знам, не умем да ти кажем.
ЂОРЂЕ: Бојим се да те нисам увредио?
ЈЕЛА: Не, не... ја не знам... не знам шта се то у мени десило, шта се то у мени дешава... И бол и радост и туга и срећа и унижење и понос... све, све то у исти мах. Нешто велико се кида у мени, нешто... О, боже мој!
ЂОРЂЕ: Опрости!
ЈЕЛА: Зар ја? Зар ја? Не знам... ти не знаш колико си овога часа у мојим очима порастао... Јављаш ми се као неко непознат, неко кога нисам никада срела, никад видела, никад знала, а сад га у часу упознала О, боже, да ли невоља одиста човека искреније, истинитије приказује но срећа; зар ти је невоља одиста могла дати толико снаге да победиш у
мени све што нас је одвајало...?
ЂОРЂЕ (усхићено) Јело?
ЈЕЛА: Да, ја сам крива, ја! И знаш ли у чему је моја кривица?
ЂОРЂЕ (хоће да каже)
ЈЕЛА: Дозволи ми да сама себе оптужим: нисам те познавала; нисам се чак ни труднла познати те, јер да сам то... ја бих те волела.
ЂОРЂЕ (потресено, усхићен, шчепа је за руку и привлачи себи) Јело, волиш ли ме бар сад?
ЈЕЛА: Да... да... да, познала сам те!
ЂОРЂЕ: Јело! (Страстан загрљај и пољубац, при коме обоје грцају у сузама.)
ЈЕЛА: Па зар сад, кад сам те познала, да те изгубим? Не, не борићу се као лавица,
борићемо се заједно... реци, говори шта да чинимо?


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 81 година.