Тако је морало бити (драма у три чина)/23
III
ЂОРЂЕ, ЈЕЛА
ЂОРЂЕ (остаје седећи забринут)
ЈЕЛА (долази) То је твој стриц био?
ЂОРЂЕ: Да!
ЈЕЛА: Па?
ЂОРЂЕ: Могу добити четири до пет хиљада.
ЈЕЛА: А Здравковић?
ЂОРЂЕ: Новац му је заложен; могао би ми дати нешто, ал' тек кроз четири или пет дана.
ЈЕЛА: Ниоткуд помоћи, ниоткуд, а ево, већ је последњи час.
ЂОРЂЕ (шчепа шешир и хоће да пође)
ЈЕЛА: Куда?
ЂОРЂЕ: Не знам... идем у хапсу, то је једини начин решења.
ЈЕЛА: Чекај, стани! Чекај, молим те; преклињем те! Зар нема другог начина?
ЂОРЂЕ: Има их само два.
ЈЕЛА: Говори!
ЂОРЂЕ: Рекао сам ти их. Један је: кад би нам твој отац дао Станкин мираз.
ЈЕЛА: Ђорђе, зар ти још мислиш на то? Рекох ти, ја нећу својом несрећом туђу срећу да уништим. Рекох ти, сутра је прстен, а о прстену се мора новац положити.
ЂОРЂЕ: Могло би се наћи начина да се прстен за недељу дана одложи, а кроз недељу дана... ето, стриц ми нуди четири и по хиљаде, па твој накит који би се могао уновчити, па Здравковић. А стриц ми је и друга обећања нагласио, вели, кад би само имао два дана времена... кад би се само прстен одгодио.
ЈЕЛА: Не, не, на то не смемо ни мислити; с тим ни тренутак немој рачунати ти рече, имаш два начина; који је други?
ЂОРЂЕ: Несторовић!
ЈЕЛА: Опет он?
ЂОРЂЕ: Налазим да су твоји разлози, са којих се тако јогунасто опиреш, недовољни, бар у овом тренутку. Шта теби смета да тог човека мрзиш и онда кад он учини мени услугу?
ЈЕЛА: Смета ми то што предосећам да би он чак и био вољан учинити ти услугу само зато да би ми скрхао понос.
ЂОРЂЕ: Па зар је за тебе, овога часа, понос, твој лични понос, јачи од невоље које нас очекује? Или зар мислиш да ћеш сачувати понос и онда када се за мном тамничка врата затворе? (Седа, вади бележницу и пише) Због таквих твојих разлога изгубио сам читав дан... (Звони)
ЈЕЛА (сруши се у фотељу) Дакле, ипак?...
ЂОРЂЕ: Да, јер се више не сме чекати.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|