Tako je moralo biti (drama u tri čina)/23
III
ĐORĐE, JELA
ĐORĐE (ostaje sedeći zabrinut)
JELA (dolazi) To je tvoj stric bio?
ĐORĐE: Da!
JELA: Pa?
ĐORĐE: Mogu dobiti četiri do pet hiljada.
JELA: A Zdravković?
ĐORĐE: Novac mu je založen; mogao bi mi dati nešto, al' tek kroz četiri ili pet dana.
JELA: Niotkud pomoći, niotkud, a evo, već je poslednji čas.
ĐORĐE (ščepa šešir i hoće da pođe)
JELA: Kuda?
ĐORĐE: Ne znam... idem u hapsu, to je jedini način rešenja.
JELA: Čekaj, stani! Čekaj, molim te; preklinjem te! Zar nema drugog načina?
ĐORĐE: Ima ih samo dva.
JELA: Govori!
ĐORĐE: Rekao sam ti ih. Jedan je: kad bi nam tvoj otac dao Stankin miraz.
JELA: Đorđe, zar ti još misliš na to? Rekoh ti, ja neću svojom nesrećom tuđu sreću da uništim. Rekoh ti, sutra je prsten, a o prstenu se mora novac položiti.
ĐORĐE: Moglo bi se naći načina da se prsten za nedelju dana odloži, a kroz nedelju dana... eto, stric mi nudi četiri i po hiljade, pa tvoj nakit koji bi se mogao unovčiti, pa Zdravković. A stric mi je i druga obećanja naglasio, veli, kad bi samo imao dva dana vremena... kad bi se samo prsten odgodio.
JELA: Ne, ne, na to ne smemo ni misliti; s tim ni trenutak nemoj računati ti reče, imaš dva načina; koji je drugi?
ĐORĐE: Nestorović!
JELA: Opet on?
ĐORĐE: Nalazim da su tvoji razlozi, sa kojih se tako jogunasto opireš, nedovoljni, bar u ovom trenutku. Šta tebi smeta da tog čoveka mrziš i onda kad on učini meni uslugu?
JELA: Smeta mi to što predosećam da bi on čak i bio voljan učiniti ti uslugu samo zato da bi mi skrhao ponos.
ĐORĐE: Pa zar je za tebe, ovoga časa, ponos, tvoj lični ponos, jači od nevolje koje nas očekuje? Ili zar misliš da ćeš sačuvati ponos i onda kada se za mnom tamnička vrata zatvore? (Seda, vadi beležnicu i piše) Zbog takvih tvojih razloga izgubio sam čitav dan... (Zvoni)
JELA (sruši se u fotelju) Dakle, ipak?...
ĐORĐE: Da, jer se više ne sme čekati.
|