Tako je moralo biti (drama u tri čina)/13
XIII
JELA, NESTOROVIĆ
JELA (kad spazi na vratima Nestorovića, nemilo se iznenadi i trgne) Ah!
NESTOROVIĆ: Izvinite, gospođo!...
JELA: Vi?
NESTOROVIĆ: Nisam želeo da vam učinim tu neprijatnost...
JELA (usiljeno) Oh, ne!...
NESTOROVIĆ: Ako vas uznemiravam?...
JELA (zbunjeno) Zašto? Ne!... samo me iznenađuje.
NESTOROVIĆ: Došao sam po pozivu vašeg goopodina supruga. Sinoć me je dva puta tražio pa, kako me nije našao, ostavio mi je kartu, moleći me da se danas pošto poto nađemo.
JELA: Moj muž mi nije ništa o tome govorio.
NESTOROVIĆ: Utoliko pre vas je morao iznenaditi moj dolazak, moja pojava u vašoj kući... ja priznajem i sam nezgodu ovoga susreta.
JELA: Ne uviđam je. Imate posla sa mojim mužem i... što bi me to iznenañivalo?
JELA: Ne uviđam je. Imate posla sa mojim mužem i... što bi me to iznenađivalo? Izvol'te. (Nudi ga da sedne i ona seda.)
NESTOROVIĆ: Pa ipak, susret ovaj...
JELA: Ne vidim da je to što neobično.
NESTOROVIĆ: Već pet je godina, a mi se nasmo sreli. Sad prvi put.
JELA: Svakako je išao svojim putem, a putevi nam se nisu ukrštali. (Ustaje i odlazi prozoru.)
NESTOROVIĆ: Da, svakog je sudbina vodila svojim putem.
JELA (gorko) Sudbina? (Trgne se) Uostalom da! (Vraćajući se sa prozora) Danas je tako prijatan dan.
NESTOROVIĆ: Da... prijatan. Ah, mogao sam još i zaboraviti, iako mi je nekada današnji dan bio tako drag. Danas je vaš roñendan, zar ne? Ako mi dozvolite da vam podnesem svoje čestitke. (Ustaje i prilazi joj)
JELA (osećajući se u vrlo nezgodnom položaju, okreće mu leña i traži predmet koim bi se zabavila) Čudo mi je da Đorđa nema još?
NESTOROVIĆ: Meni nije neugodno da ga sačekam, bojim se samo... (Seda i razgleda album. Posle poduže pauze) Zbilja, gospođo, kada se već dala ovako dobra prilika, kakvu sam ja već godinama želeo, zašto mi ne biste dopustili da vam se opravdam?
JELA: Da se opravdate? Šta bi imali vi preda mnom da se pravdate?
NESTOROVIĆ: Nekada smo bili tako bliski jedno drugom...
JELA (htela je da preseče taj nemili razgovor) Ah, molim vas...
NESTOROVIĆ: Da, bili smo tako bliski, pa ipak nam se staze razmimoiđoše. Ja sam pošao svojim putem, sa uverenjem da sam njime morao poći, a vi svojim sa uverenjem da sam svemu ja kriv.
JELA: To su stare priče, koje nemaju toliko vrednosti da bi ih trebalo još kojiput čitati. Ja sam već odavna sklopila tu knjigu.
NESTOROVIĆ: Stare priče imaju tu dobru stranu što se na kraju njihovom, na poslednjoj strani, sve objasni, sve što bi čitaocu moglo ostalo nejasno. Dopustite mi, dakle, da prevrnem samo jedan, samo onaj poslednji list.
JELA (odbijajući) Ja vas molim, gospodine...
NESTOROVIĆ: Vi se sećate, gospođo, onih toplih osećaja koji su nam nekada bili zajednički.
JELA (uzbuđeno i nervozno) Ja vam nisam dopustila, gospodine...
NESTOROVIĆ: Niste, ali nemojte mi ni braniti. Saslušajte pa me osudite, jer dosad ste me osuđivali nesaslušana. Kad sam jednom, tada još, pokušao da vam se pismeno opravdam, vi ste mi pismo neotvoreno vratili, i ja sam i dalje u vašim očima ostao grešnik bez svoje krivice.
JELA (jetko) Bez krivice?
NESTOROVIĆ: Jedina moja krivica je što sam vas voleo, a tu krivicu ja i danas gako rado nosim na duši, ali ne i njene posledice.
JELA (jetko) Hm! (Okreće glavu da ga ne sluša.)
NESTOROVIĆ: Ili zar nisam vam tada dao dovoljno dokaza te moje ljubavi?
JELA: Da... rečima.
NESTOROVIĆ: Zar rečima samo? Ta ja sam vas i zaprosio!
JELA (ne može da se obuzda) Zaprosio? Da, da, zaprosio, ali i ucenio. Vi koji ste stavili kao prvi uslov proševine pitanje novca; vi, koji ste, novca radi, tu proševinu i napustili, vi imate hrabrosti, računajući valjda na vreme koje je otada proteklo, da se pozivate na taj
događaj kao ka dokaz ljubavi. Ali... oh, bože... koliko sam se zaboravila! Ja neću da govorim o tome, ja ne mogu dopustiti da se taj razgovor nastavi.
NESTOROVIĆ: Sad ga već moram nastaviti; ja moram da ispravim tu tešku zabludu, koja me tako dugo u vašim očima tereti. Vi znate, gospođo, da sam ja imućan, da sam naslednik jedne bogate tekovine, pa zar možete verovati da su nekoliko hiljada dinara mogli biti razlog da pregorim one osećaje prema vama, kojih se ni do danas još nisam
oslobodio? Zar vi odista verujete to?
JELA: Ja neću da vas slušam!
NESTOROVIĆ: Pa ipak vas molim, saslušajte me! Neka vam ne bude teško čuti istinu koju treba da čujete. Ja ovom ispovešću ne mislim optuživati oca vašega, ja znam čak koliko on vas voli, koliko je topla njegova roditeljska ljubav prema vama, ali, oprostite ovoj otvorenosti, ali i vi sami morate priznati da on spada u onaj red ljudi koji imaju
dobro srce, puno ljubavi i prema svome i prema tuñinu, no ljudi koji ne umeju uvek da vode računa o prilikama u životu; ljudi koji veruju da je život samo jedna prijatna šetnja po utapkanim parkovskim stazama, i ljudi koji nevolje lako prebroñavaju samo zato što misle da im je sve dozvoljeno.
JELA (uvređeno) Ali, gospodine!...
NESTOROVIĆ: Ja sam svestan, gospoño, svoje grubosti u ovome trenutku; ona je čak jedan od najvećih razloga koji me je uzdržavao da ne potražim bar posredne puteve da se pred vama opravdam. Ja sam svestan čak i bola koji vam svojim rečima mogu naneti, ali ja moram najzad preći preko tih obzira, ako želim da se odbranim od vašeg nepravednog mišljenja o meni.
JELA: Ali sve to nije potrebno, gospodine, sve je izlišno, sve bez cilja, bez razloga, bez... za mene je to sasvim svejedno hoćete li se vi opravdati ili ne.
NESTOROVIĆ: Ali ne i za mene, gospoño. Za mene je to opravdanje jedna neophodna potreba, jedan dug savesti, ili bolje, dug časti svojoj. Ponavljam, gospoño, da krivica nije na meni, ponavljam da mi je nemilo kćeri oca optuživati, ali...
JELA: Otac?
NESTOROVIĆ: On je jedini kriv. U ljubavi mojoj prema vama on nije gledao budućnost svoga deteta, već vrlo zgodnu priliku da jednog mladog, neiskusnog i bogatog naslednika iskoristi. Ja sam vašem ocu činio, činio sve što sam mogao činiti, sve što sam iz obzira
prema zama trebao i mogao učiniti. Ja sam čak pristao, kad je već o mirazu reč, da mi taj miraz samo na papiru da; ja sam, više nego to, pristao čak i miraza da se odrečem. Sve, sve, razumete, sve sam pristao, na sve žrtve sam bio gotov, ali sam se najzad morao
ustaviti pred njegovom navikom da moju imovinu smatra kao svoje nasledstvo i da zavlači ruku u moj džep kad god to za potrebno nañe. Kada sam pokušao braniti se od te njegove navike, on je to uzeo za uvredu, i jednog dana dobio sam pismo kojim mi otkazuje proševinu i moli me da prekinem svako opštenje sa njegovom kućom. (Pauza)
Vama je, verovatno, sve to drukče pretstavio, ali tad krivica bi mogla biti samo na vama što ste tako lako pristali da promenite mišljenje o čoveku koji to nije zaslužio od vas.
JELA (posle izvesne borbe) Ne znam, ne znam ništa, nisam slušala, nisam ništa čula!
NESTOROVIĆ: Pa ipak, čuli ste toliko koliko je potrebno da znate istinu.
JELA: Kad bih primila sve to za istinu?
NESTOROVIĆ (odlučno) Ja stojim pred ženom kojoj ne smem neistinu govoriti, kojoj nisam nikad neistinu govorio.
JELA (kolebajući se) Ja ne znam kako bih u tom slučaju oca opravdala?
NESTOROVIĆ: Ali bar mene opravdajte.
JELA: Našto vam?
NESTOROVIĆ: To bi mi opravdanje bila jedina naknada za izgubljenu sreću.
JELA: Ili za ravnodušnost kojom ste taj gubitak preboleli?
NESTOROVIĆ: Moj mir vi nazivate ravnodušnošću, previñajući da je mir gdekad najjači izraz bola. Jer šta ste vi očekivali od mene? Ja sam vrlo običan čovek; ja ne umem biti junak ni romana ni drame; ja sam običan građanin od krvi i mesa; građanin kvalifikovan poreskom knjižicom i vojničkom bukvicom. Vi niste valjda očekivali da odem u goru i predam se usamljeničkom životu, da se zakaluñerim ili da izvršim samoubistvo? Dirnulo me je, zabolelo me je kad vas je drugi zaprosio i učinio sam ono što je kadar učiniti jedan običan građanin, žalio sam, žalio sam iskreno i sebe i vas.
JELA (teško uzbuđena, pokušava da savlada uzbuđenje)
NESTOROVIĆ (uzimajući, posle duže pauze, šešir i štap) Ja ne želim prisustvom da vam i dalje dosađujem. Meni je dovoljno utehe što sam uspeo da vas, posle toliko vremena, vidim i što ću otsada u vašim očima biti valjda manje kriv. Je l'te?
JELA: Našto vam to?
NESTOROVIĆ: O, gospo, stalo mi je neobično do toga; stalo mi je, jer se ni do danas još nisam oslobodio onih osećaja koji su me jednom za vas vezivali i...
JELA: Gospodine!
NESTOROVIĆ:...i verujem da i u vama živi taj osećaj.
JELA (pribravši se) Osećaj dužnosti, gospodine. Vi zaboravljate da govorite sa ženom udatom, kad je potrebno da vas opomenem na to.
NESTOROVIĆ: Ne zaboravljam, gospoño, ali znam da je vaš brak bio samo izraz prkosa prema meni, a ne i ljubavi prema čoveku kome ste pružili ruku, ali srce ne.
JELA: Gospodine, vi nemate prava da odreñujete odnose moje prema mužu mom. Ja sam vam isuviše dozvolila, a vi ste se isuviše koristili. Ja vam ne dozvoljavam više ni jednu reč o tom, ja...
NESTOROVIĆ: Dozvolite mi bar da se oprostim! (Prilazi joj pružajući ruku, no ona se okreće ne dajući mu svoju) Ni to? Žalim što vas nisam bar toliko odobrovoljio. Zbogom, gospođo! (Polazeći na vratima još jednom zastane, pogleda za sobom. Odlazi.)
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.
|