Тако је морало бити (драма у три чина)/предговор
ПРЕДГОВОР
Тако је морало бити написао сам за конкурс који је 1889 године расписало Народно позориште у Београду. Објављени резултат конкурса гласио је овако:
„За награду коју је Управа Народног позоришта у Београду расписала 9 марта прошле године конкурисало је тринаест дела. По прегледу тих дела Управа је нашла да ни једно не може бити награђено. Осталих дванаест немају тражене књижевне вредности, а драма „Тако је морало бити", иако у том погледу заслужује награду, није награђена једино зато што не даје једну целу вечерњу претставу од два и по до три сахата, као што је у стечају нарочито условљено. Ну и за лирску драму „Љиљан и Оморика" и комедија „Обичан човек" Управа је нашла да због релативно добре обраде могу бити претстављене, па је зато и одлучила да понуди писцима ових дела, као и писцу драме „Тако је морало бити", да им се та дела претстављају под обичним условима за оригинале. Као што се касније утврдило, сва ова три комада написао је Бранислав Ђ. Нушић".
Комад је претстављен први пут 18 октобра 1900 године на београдској позорници, са Нигриновом и Гавриловићем. Карактеристично је, међутим, за решење конкурса да је комад, кад је приказиван, испуњавао цело вече. „Тако је морало бити" преведено је на немачки иштампано у Лајпцигу као засебна књига 1904 године, а пре тога још, 1902, преведено је и штампано у Прагу, опет као књига, на чешки језик. Код нас је први пут објављено у „Делу" 1902 године и исте године отштампано у засебну књигу. Дело које данас предајем читаоцима унеколико се разликује од ранијих издања, као и од рукописа по коме је овај комад приказиван. Преради је главни циљ био да се комад који је раније имао четири чина сведе на три. Прегледајући га за штампу, нашао сам да се све оно што је речено у четири може рећи и у три чина, што значи да је један комад сувишан. То је главна измена коју је прерада донела, али постоји још једна. Дело је писано пре тридесет година, у доба када је господарила, и младим писцима служила за углед, застарела драмска техника. Комад је почивао на монолозима и, кад писац што није умео другаче да објасни, извео би на сцену једно од својих лица и кроз његов би монолог то казивао. У овој преради сам избегао те монологе, што је опет изазвало потребу једнога новога лица, које у ранијем делу није постојало. Иначе, дело у основи није мењано, па је сачуван и стари текст, где прерада није налагала да се и он унеколико измени, или где тежња да поједини односи и појаве буду јаче наглашени, а личности изразитије обележене, није захтевала да се поједине сцене разраде.
Нушић
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|