Tako je moralo biti (drama u tri čina)/predgovor
PREDGOVOR
Tako je moralo biti napisao sam za konkurs koji je 1889 godine raspisalo Narodno pozorište u Beogradu. Objavljeni rezultat konkursa glasio je ovako:
„Za nagradu koju je Uprava Narodnog pozorišta u Beogradu raspisala 9 marta prošle godine konkurisalo je trinaest dela. Po pregledu tih dela Uprava je našla da ni jedno ne može biti nagrađeno. Ostalih dvanaest nemaju tražene književne vrednosti, a drama „Tako je moralo biti", iako u tom pogledu zaslužuje nagradu, nije nagrađena jedino zato što ne daje jednu celu večernju pretstavu od dva i po do tri sahata, kao što je u stečaju naročito uslovljeno. Nu i za lirsku dramu „Ljiljan i Omorika" i komedija „Običan čovek" Uprava je našla da zbog relativno dobre obrade mogu biti pretstavljene, pa je zato i odlučila da ponudi piscima ovih dela, kao i piscu drame „Tako je moralo biti", da im se ta dela pretstavljaju pod običnim uslovima za originale. Kao što se kasnije utvrdilo, sva ova tri komada napisao je Branislav Đ. Nušić".
Komad je pretstavljen prvi put 18 oktobra 1900 godine na beogradskoj pozornici, sa Nigrinovom i Gavrilovićem. Karakteristično je, međutim, za rešenje konkursa da je komad, kad je prikazivan, ispunjavao celo veče. „Tako je moralo biti" prevedeno je na nemački ištampano u Lajpcigu kao zasebna knjiga 1904 godine, a pre toga još, 1902, prevedeno je i štampano u Pragu, opet kao knjiga, na češki jezik. Kod nas je prvi put objavljeno u „Delu" 1902 godine i iste godine otštampano u zasebnu knjigu. Delo koje danas predajem čitaocima unekoliko se razlikuje od ranijih izdanja, kao i od rukopisa po kome je ovaj komad prikazivan. Preradi je glavni cilj bio da se komad koji je ranije imao četiri čina svede na tri. Pregledajući ga za štampu, našao sam da se sve ono što je rečeno u četiri može reći i u tri čina, što znači da je jedan komad suvišan. To je glavna izmena koju je prerada donela, ali postoji još jedna. Delo je pisano pre trideset godina, u doba kada je gospodarila, i mladim piscima služila za ugled, zastarela dramska tehnika. Komad je počivao na monolozima i, kad pisac što nije umeo drugače da objasni, izveo bi na scenu jedno od svojih lica i kroz njegov bi monolog to kazivao. U ovoj preradi sam izbegao te monologe, što je opet izazvalo potrebu jednoga novoga lica, koje u ranijem delu nije postojalo. Inače, delo u osnovi nije menjano, pa je sačuvan i stari tekst, gde prerada nije nalagala da se i on unekoliko izmeni, ili gde težnja da pojedini odnosi i pojave budu jače naglašeni, a ličnosti izrazitije obeležene, nije zahtevala da se pojedine scene razrade.
Nušić
|