Тавновање

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Петар Кочић
Википедија
Википедија има чланак у вези са овим текстом:


Тавновање
Писац: Петар Кочић


Petar Kocic.jpg

Тавновање



   Уторак

   Неколико пута сијевнула је и бљеснула на сунцу оштро и језиво шиљаста бајонета поврх моје добросретне и уморне главе, док ме не угнаше међу високе и дебеле тавничке зидове.

   Изненадно ме и мучки уапсише, те за дуго нисам могао разабрати шта се са мном догађа. Истом кад ме бацише у полумрачну ћелију и кад осјетих онај учмали тавнички задах, разабрах се и видјех гдје сам. Пакосно звекетање дебелих и тешких окова на робијашима и једнолико одјекивање поткованих ципела оборужаног војника, који ходаше горе и доље по мрачном и каменом ходнику испред моје ћелије, подсјећаше ме тврдо и упорно на изгубљену слободу.

   Настаје моје робовање. Робовао сам савјесно и беспријекорно, без жаљења и роптања на судбину. Био сам расположен и заметао сам преко цијелог дана шалу и маскару са апсеницима. Готово су ме сви знали по чувењу. Било их је доста који су скоро напамет знали ону "Пјесмарицу од Давида Штрпца“.

   Робовао сам савјесно и беспријекорно, али сам и често са уздахом и тугом погледао кроз гвоздене шипке на брда и планине око Бање Луке, које се већ почеше жутијети…

   Најлакши ми је дан у недјељи био уторак. То је пазарни дан. Тога дана тежаци моји са горњих крајева заустављали су се пред Црном кућом, не би ли ме угледали. Чуо сам ја, они су ме жалили и страховали за мој живот, можда више него ја сам. Њихов крупни и врлетни говор одјекивао је бунтовнички, допирући и до мене кроз гвоздене шипке. То су планинци моји, који кажу да жене и кукавице шапћу. То су планинци моји и браћа моја, која силно воле и силно мрзе. Знам ја њих. Међу њима сам се родио и међу њима одрастао. Слобода је њихова у еглену голема; нема јој мјере. Машта је њихова увијек узбуђена, и што њима падне на ум, то ће ријетко коме пасти.

   Увијек су се они, рано ујутру, у гомилама заустављали пред Црном кућом, и ту су се, окренути према апсани, дуго разговарали и крупно препирали, као да се око шта свађају. Они се ни богу не умију тихо и полако молити.

   – Овај је Швабо на велико своје зло усто! – грми из гомиле једна врлетна и тешка гласина. – Нека он слободно зна да му неће никако ваљати што је нашег Петрића уапсио!

   – Вала, право велиш, Мићане! – дочекује други. Шта он то у својој блентавој башуни мисли и куда он то сумијера, кад се овако заобадо, па решти и апси све што је, да речемо, наше вјере и закона!…

   – На моју вјеру и душу, браћо, отроваће га! – вели трећи. – Не мере, болан, Швабо да гледа живе наше учевњаке и школнике. Ако ћете ме питати, он се више боји њиове учевине него пушке, а већ Петрићеве учевине нема надалеко. Сваки ти је он швапски мариветлук уватио, и доље у суду врло мучно ш њим еглендишу. Он одма дочека: "Није тај палиграп! Дај онај други и по томе ми суди и расуђуј!“

   – Курвали је наш Петрић, ама ето га мучки уапсише, па боже да жив изиђе из оније зидина.

   Тако они дуго стоје, разговарају и вијећају. Неки пут пријеђе и подне, а они једнако стоје, млатају рукама и погледају на Црну кућу, као да би је прождрли. Једна се гомила уклони, а друга пристигне.

   Кад мене угледају, скидају некако неспретно капе и још се неспретније клањају: ко, белћим, одају чест, што но реко покојни Симеун Рудар.

   Једног уторка, преко високих тавничких зидина, пребацише једну цедуљицу, привезану уз камен. Планинци моји јављају: "Само реци, па ће се Бања Лука за тили час зацрљењети од нашије шалова и забијељети од нашије гуњева. Нека не мисли врнтави Швабо – шта мисли!“

   Ја сам им отпоручио да ништа не чине, јер ми је било жао да планинчад остају без отаца својих.

   Они су се растужили због мог тавновања и спјевали су пјесму, која почиње.

                                                    Штоно цвили насред Бање Луке,
                                                    Штоно цвили јутром и вечером?
                                                    Ил је утва, ил је гуја љута?
                                                    Нит је утва нит је гуја љута,
                                                    Већ то цвили Кочић Петрашине,
                                                    Ако цвили, за невољу му је:
                                                    Црни сужањ с нашије планина.
                                                    Каури га мучки заробише,
                                                    Преб'јеле му савезаше руке,
                                                    И у црну отпратише кућу
                                                    Са јунаком Кондић Василијем.
                                                    У тешке га вргоше окове
                                                    И бацише на дно у тавницу
                                                    Да тавнује до судњега дана
                                                    Брез осуде и судије сваке.
                                                    – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – –
                                                    – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – –
                                                    – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – –

   Тако су ме планинци моји сваког уторка походили, пјевали и туговали за мном, а ја сам савјесно и беспријекорно робовао…


Напомене[уреди]

Цртица је објављена у Политици, IV/1907, бр. 1415. Кочић ју је написао у истражном затвору, ишчекујући одлуку о правоснажности осуде изречене у октобру те године због објаве "Тежака" и других противдржавних текстова у Отаџбини. Испод текста је то и означено: Црна кућа у Бањој Луци.

Извори[уреди]

  • Петар Кочић: САБРАНА ДЈЕЛA I-IV, Ars libri • Бесједа • ТИА Јанус и Пројекат Растко библиотека српске културе на Интернету, aприл 2002.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Петар Кочић, умро 1916, пре 103 године.