ТИШЕ ВЕТАР

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
ТИШЕ ВЕТАР
Писац: Милан Кујунџић Абердар


Aberdar.jpg




        ТИШЕ ВЕТАР

Тише ветар... Месец мучи,
Тајом зраци уморени
У постељу белу тону
По кровових залеђени'.
 
А ја стојим, стојим, гледим
Поврх крчме бели вео,
Бадава ме свирка мами,
Нит бих пио ни грмео.
Као лавче, кад прилегне
Супарника да упозна,
Па да груне новом страшћу —
Ко зна?
Срце ми се, богтепита
Око чега загледало...
Можда му је мило глати
Где уморно зрачје пало.
Можда му је новог неба
Кроз поноћи ветар пирнô —
У оку ми мекост нека,
У грудима тако мирно,
Тако мирно...



Извор[уреди]

  • Из "Антологије поезије српског романтизма" Слободана Ракитића, Београд, 2011.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милан Кујунџић Абердар, умро 1893, пре 126 година.