Сјај звезда
| Сјај звезда Писац: Сибе Миличић |
Иду вечна и сјајна
над тамном земљом небеса;
и наше дижу се очи
сваке звездане ноћи
гледамо звезде у сјају:
оне ноћи не знају,
оне мрака не знају,
оне светле у висини крећу:
то су девице луде,
што су, чекајућ’ драгог,
вечним, непресушним уљем
своју налиле срећу.
А доли дубоко
бескраја у дубини,
ова девица луда,
ова мила нам земља,
као пепељуга бедна
из свога тамнога кута
гледа сва у црнини
своје срећније сестре
сјајне у дивној висини.
Ваљда се жалила некад,
ваљда је тужила некад,
што ју немилосна мати
овако остави тамну
док друге њезине сестре
златом и срмом нареси,
ал’ и то заборави лако
смешна девица луда,
па игра и игра, и игра
у своме костретном руху
кроз светле дворе небеси.
Извор[уреди]
1918. Забавник : додатак „Српских новина”. Год. 2, бр. 15, стр. 8.
|