Sjaj zvezda
| Sjaj zvezda Pisac: Sibe Miličić |
Idu večna i sjajna
nad tamnom zemljom nebesa;
i naše dižu se oči
svake zvezdane noći
gledamo zvezde u sjaju:
one noći ne znaju,
one mraka ne znaju,
one svetle u visini kreću:
to su device lude,
što su, čekajuć’ dragog,
večnim, nepresušnim uljem
svoju nalile sreću.
A doli duboko
beskraja u dubini,
ova devica luda,
ova mila nam zemlja,
kao pepeljuga bedna
iz svoga tamnoga kuta
gleda sva u crnini
svoje srećnije sestre
sjajne u divnoj visini.
Valjda se žalila nekad,
valjda je tužila nekad,
što ju nemilosna mati
ovako ostavi tamnu
dok druge njezine sestre
zlatom i srmom naresi,
al’ i to zaboravi lako
smešna devica luda,
pa igra i igra, i igra
u svome kostretnom ruhu
kroz svetle dvore nebesi.
Izvor[uredi]
1918. Zabavnik : dodatak „Srpskih novina”. God. 2, br. 15, str. 8.
|