Сујетна жеља моја у прадедова кући живот закључити
| Сујетна жеља моја у прадедова кући живот закључити (1832) Писац: Јован Пачић |
Крај дунавске ширне баре,
Прадедова куће старе,
Как’ у сену пребит желим!
Прем је мала, ниска, проста,
Била б’ опет мени доста
Да у њој се развеселим.
Мог детињства спомен слатки,
Сна и мечте образ глатки,
Што исказат није словом,
Јошт у кући тој се баве,
Родитеља памјат славе
Моја чувства тим под кровом.
Прва река, Дунав стари,
Брегове што Баје квари,
Дом подлива баром ширном,
Мени пређе игралиште,
Сад је лађом пристаниште:
Избродију место мирном.
Гди врбњаци пре су расли,
Пак теглећи коњи пасли,
Газио сам поток плитак,
Туд је Дунав излио се,
Врбњак баром створио се,
Рибам дајушч сад ужитак.
Преко баре белило је
Што ми игре видило је
Са детињства милим друштвом;
Дунав оно левом спира,
Острова два десном дира
Са угнутим к југу пруштвом.
Кол’ко пут сам на брег стао,
Желио што нисам знао,
Не знаш за чим уздисао сам:
Ображења, жеље тајне,
Чувства љубве, дружбе красне
Прво ту тек осећао сам.
Отуд у свет, прост ја, ступих,
Пак искуства скупо купих
За мир срца мог чувственог;
Срећа лија гонила ме
А противност свалила ме
Очајањем угњетеног.
Дед и отац склоп’ли своме
Оцу, морадох ја моме
Оцу мртвом очи склопит;
Жизни ситом ко ће мени
Склопит очи, погођени
Ко ли за мном јао! возопит?
1832.
Извор[уреди]
- Лесковац Младен, Антологија старије српске поезије, Матица српска, СКЗ, Нови Сад, 1964, стр 156-157
|