Сусретох је...
| Сусретох је... Писац: Алекса Шантић |
Сусретох је покрај бистрог врела,
У горици под високом јелом,
Коса јој се по њедру расплела
К’о зрак сунца по мраморју бјелом.
Но на лицу не трепери срећа,
Сјетно око, оборено крило,
К’о да тужи, као да се сјећа:
Што је било, што је давно било.
Њене руке вијенце не плету,
Скрстила их на невине груди,
К’о да шапће молитвицу свету
Што је туга са уздахом буди...
„Вило моја, вило рода мога,
Што си стала и у болу свела?
Зар већ нема цвијетка ни једнога
За вијенце, што си до сад плела?”
Вила прену па подиже крило,
Суза блисну на очи јој плаве:
„Има цв’јећа, в’јенаца би било,
Али ђе су за вијенце главе?”...
23. октобра 1896.
Извор[уреди]
1896. Зора, лист за забаву, поуку и књижевност. Година прва. стр. 277.
|