Порасла је гора Јаворова,
и у гори вода Буковица,
и крај воде злаћена столица,
на столици лијепа девојка.
То се чудо на далеко чуло. 5
То зачуо царе од Стамбола,
он покуни кићене сватове,
па их спрема гори Јаворовој:
„Прокрчите, гору Јаворову,
одвратите воду Буковицу. 10
Па узмите злаћену столицу.
Са столице лијепу девојку,
златне оу јој руке до рамена,
златна јој је коса до појаса.“ ...
Кад су биши на сред поља равна, 15
стаде она а ђешу говорити:
„Мој ђевере, злаћени прстене!
Ја сам јадна о мало дарова.“
Па се девер у џепове маши,
те извади од злата јабуку, 20
те је баци небу под облаке.
Не би л' пали од неба дарови
не падогие од неба дарови,
но падоше од неба громови,
те побише све турске сватове. 25
Само ’отаде лијепа девојка,
када нешто из облаке виче:
„Манит ли си царе од Стамбола,
да испросиш сунчеву сестрицу,
месечеву прво братучеду.“ 30
Па се врну лијепа девојка.
те подмлади гору Јаворову,
и наврати воду Буковицу.
Па заседе на златну столицу.
