Сунчане лествице
| Сунчане лествице Писац: Растко Петровић |
I
Видећу опет оне Лествице Сунчане
По којима се сва Сунца дижу и спуштају,
Свих светова где у чашу крв ће да присване,
Видећу опет јутра из њих да играју,
Грдна усамљена Сунца белих гледања.
Замучена, женка, Сунца што стално капају,
И једва видна, рођења плавилом ограња
Густо сплетеног неба, без звука да играју.
То море светлости, боја, спектралних вечера,
Наћи ћу никлог из траве при вољеном врачању
Ил на леденом тлу оних младићких глечера.
Осетићу тад смртну радост поновног мучења,
Но нећу маћи стопалу више у дизању
Ни утерати међ сунца пулс својих грчења.
II
Дигнем тад очи небесима, нада мном се плавило рађа,
Погледам доле, и бескрајних светлих извирања је јава,
И кружи маглени даљни дах, седефом, док млеко се рађа
На очима руке провидне, чежњама ми заноси глава
Говорим, а глас мој, са небом, ко шапатом се болним срађа
Нити икада могах изрећи - колико ме тад то спасава
Заћутим, јер ван провидности постоји ли икоја грађа,
Спрам које живот овај цели изгледаће као да спава.
Овде ни једна зграбљена страст не прими се кореном среће,
Нит удовољство да дође с њом, но мешање је с тугом веће,
И од ужаса ево самог да у смрти је глупост краја.
Али ми за нову ону боју отвараће се очи друге,
И онда сваку страсну жудњу тек тад одвешће нове пруге
Са мојом зрачном сузом у саму ту средину раја.
Извор[уреди]
|