Sunčane lestvice
| Sunčane lestvice Pisac: Rastko Petrović |
I
Videću opet one Lestvice Sunčane
Po kojima se sva Sunca dižu i spuštaju,
Svih svetova gde u čašu krv će da prisvane,
Videću opet jutra iz njih da igraju,
Grdna usamljena Sunca belih gledanja.
Zamučena, ženka, Sunca što stalno kapaju,
I jedva vidna, rođenja plavilom ogranja
Gusto spletenog neba, bez zvuka da igraju.
To more svetlosti, boja, spektralnih večera,
Naći ću niklog iz trave pri voljenom vračanju
Il na ledenom tlu onih mladićkih glečera.
Osetiću tad smrtnu radost ponovnog mučenja,
No neću maći stopalu više u dizanju
Ni uterati međ sunca puls svojih grčenja.
II
Dignem tad oči nebesima, nada mnom se plavilo rađa,
Pogledam dole, i beskrajnih svetlih izviranja je java,
I kruži magleni daljni dah, sedefom, dok mleko se rađa
Na očima ruke providne, čežnjama mi zanosi glava
Govorim, a glas moj, sa nebom, ko šapatom se bolnim srađa
Niti ikada mogah izreći - koliko me tad to spasava
Zaćutim, jer van providnosti postoji li ikoja građa,
Spram koje život ovaj celi izgledaće kao da spava.
Ovde ni jedna zgrabljena strast ne primi se korenom sreće,
Nit udovoljstvo da dođe s njom, no mešanje je s tugom veće,
I od užasa evo samog da u smrti je glupost kraja.
Ali mi za novu onu boju otvaraće se oči druge,
I onda svaku strasnu žudnju tek tad odvešće nove pruge
Sa mojom zračnom suzom u samu tu sredinu raja.
Izvor[uredi]
|