Сунце сјаше, киша росијаше,
Гонџе Мехо дјевојку вођаше,
До дјевојике коња догоњаше,
Сајванџијам’ Мехо говораше:
„Сајванџије, сајван нанесите, 5
Да дјевојци дувак не покисне,
Јер је дувак стотину дуката."
Проговара са коња дјевојка:
„Сајванџије, сајван одмакните,
Јер је моје срце покиснуло, 10
Мене мајка за недрага дала,
За недрага за потурчењака,
Јер је Меха влахиња родила,
Кућа му је од плота кошара,
А менц је ханума родила, 15
Моји двори — срчали сараји."
Кад Мехову двору доходили,
Кад у Меха — срчали сараји!
А пред двором коло окреташе
И у коиу Мехмедова мајка. 20
На њојзи је црвена кадифа,
А на глави од алмаса грана,
А на грло бисер и дукати,
На ногама стамболи папуче.
А кад виђе што је учинила: 25
Млада паде у траву на главу,
Како паде, више не устаде.
