Сунце сјаше, киша ромињаше,
Гонџе Мехо дивојку вођаше.
Бога моли гонџе момче младо:
— Дај ми, боже, вихор са планине,
југовине са Херцеговине 5
да уздигне пули дувак драгој,
да ја видим шта ли двору водим,
имам ли шта мајци доводити?
Бог му даде вихор са планине,
југовине са Херцеговине, 10
диже младој пули-дувак с лица.
Сину лице кано жарко сунце,
а све свате грозница похвата,
гонџе Мехо с коња свога паде.
Сјаха с коња гиздава дивојка: 15
— Устај, Мехо, устани ми, душо!
Кад ти дођем близу двору твоме,
отпнем печу, одгрнем фереџу
па пошећем по бијелу двору,
шећер-кахву мајци ти донесем, 20
шта л’ ћеш, душо, тек онда чинити?
Саит Ораховац: Севдалинке, баладе и романсе Босне и Херцеговине. Сарајево: "Свјетлост", 1968. (Библиотека Културно наслијеђе Босне и Херцеговине), стр. 98.
